петак, 27. фебруар 2015.

Na Današnji Dan


Prilog RTV Caribrod o promeni imena grada Caribrod u Dimitrovgrad 27. februara 1950. godine. Autor teksta je Marjan Milanov, profesor engleskog jezika, koji živi i radi u Nišu i autor atraktivne internet stranice "Virtuelni muzej Caribrod. Prilog pripremili novinari Andrijana Taškov Aleksandor i Petar Videnov.
Zašto i kada je Caribrod dobio ime Dimitrovgrad!



среда, 25. фебруар 2015.

Фолклорната танцова традиция / Folklorna tradicija

Репортаж за културно-художественото дружество към Центъра за култура в Димитровград, което през 2014 г. чества 70-годишен юбилей. Дружеството, фоклорните ансамбли, народният оркестър и вокалистите по най-добър начин представляват българското национално малцинство в Сърбия и чужбина с редица концерти и изяви.


уторак, 24. фебруар 2015.

Пътувайки по долината на Ерма / Putujući dolinom Jerme


Телевизионен разказ за река Ерма и околията. Поермието привлича много туристи и любители на природата. Околността на тази вълшебна и буйна река и средновековният Погановски манастир са ризница на природно-исторически значителности и любимо място за отдих, почивка и духовно светилище, както е записал Спас Сотиров в книгата си за Поганово – „Звено между земята и небето”.



недеља, 22. фебруар 2015.

ДОК ИМАШЕ ПАРЕ ИМАШЕ И МУЗИКА


Teкст и фотографије: Никола Алексов

ЦАРИБРОДСКЕ КАФАНЕ И МУЗИЧАРИ
Истраживањем се дошло до закључка да су прве друштвене грађевине у нашим крајевима биле механе, меане, крчме или кафане. Оне су служиле као свратишта за путнике, а истовремено биле центри у којима се окупљало локално становништво, да решава заједничке проблеме или како би се информисали о важним догађајима, а и побегли од свакодневних обавеза које су могле и жене да завршавају , наравно ту се и славило по разноразном основу !!! Најпре су се окупљали искључиво мушкарци, у слободно време, поготову у зимском периоду.
Грађење механа обележило један временски период 19. века, о чему сведоче уредба о механама из 1861., затим додатак уредби из 1864. године типски планови из 1878. године и 1879., који одређују услове где и како се исти могу подизати.






петак, 20. фебруар 2015.

Када и како је Цариброд добио струју!


Текст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/

Само тридесет година након што је Никола Тесла пустио у оптицај прву електричну централу на Нијагариним водопадима, Цариброд је добио своју централу, а главна улица електричну расвету! Стотинак електричних бандера осветљавало је потез од железничке станице до Строшену чешму. Грађани и деца су са осмесима и чуђењем посматрали најновије чудо технике. Био је то крај септембра 1927.године, пре 85 година!
Улична расвета у Димитровграду данас

До тих дана за уличну расвету у Цариброду старао се Ташко Ламбаџија, радник у општини. Он је сваке вечери палио фењере на двадесетак стубова високих око два и по метра који су били распоређени дуж главне улице, од станице до Павлиончета. У рану зору Ташко би поново обилазио своје фењере и гасио их. Иако су сада улицом светлеле неке нове „ламбе“, Ташкова породица је задржала „прекор“ Ламбаџијски дуго након што су фењери заборављени. Њихова кућа налази(ла) се у близини зграде данашњег СУП-а.

За изградњу те, прве електричне централе у Цариброду, као и за електрификацију улица и кућа у граду заслужни су чланови (некада) чувене породице Царибродски. Пре свих, млинар и индустријалац Јордан Царибродски (1860-1932), човек који је ишао корак испред свог времена, човек који је имао визију и идеју, човек који је смогао снаге и усудио се да у једној малој и сиромашној средини реализује један тако скуп и смео подухват. Између осталог и човек захваљујући коме је у Цариброд 20-их година прошлог века из Швајцарске стизао научно-технички часопис „TECHNISCHE RUNDSCHAU“, који под истим именом излази и данас! У Швајцарској. А у Димитровград не стижу ни многи овдашњи часописи и издања!

Јордан Царибродски је са својим синовима Ђорђем, Јорданом, Тодором и Илијом у оквиру њиховог млина саградио хидроцентралу на Нишави. Подигао је зајам од Државне хипотекарне банке и ангажовао Јосипа Ранчића из Пирота да му обрачуна и испланира трошкове пројекта. Из Мађарске је поручен дизелов GANZ мотор, довоље снаге да покреће и млин и централу. Хидроцентрала је имала турбину опште снаге 70 КW (50+20) и трофазни генератор наизменичне струје снаге 40 кWА, 380/220V, 50Hz. Јордан је од општине закупио право да ископа канал и спроведе воду из Нишаве. Тај канал је постао познат као „савакат“, био је дужине 650 метара и обезбеђивао је пад воде од 4,5 метара.

Добивена електрична енергија је прво коришћена за рад млина и осветљење главне улице, а касније и за осветљење неких бочних улица, као и домаћинстава. Куће у којима је уведена струја су имале мерне сатове, а браћа Царибродски су сваког месеца обилазили те куће и бележили и наплаћивали утрошене киловате.

Јордан Царибродски је добио концесију да користи капацитете реке Нишаве, да сагради електричну централу, спроведе електро мрежу и продаје струју. Правила и обавезе између њега и општине регулисана су посебним Правилником, а на основу Уговора Nº12330 од 22.децембра 1926.године.
Централа браће Царибродски је служила све до 1957. године, када је Димитровград прикључен на електросистем Врла један, а језеро још коју годину дуже све док на једном његовом делу није направљена ткачница. Вада се одржала најдуже, до почетка осамдесетих када ју је никад завршена регулација слива Мораве прекрила шутом, јер је корито Нишаве земљаним радовима спуштено за готово метар.

***
Написао Марјан Миланов, на основу текста Лилије Нејкове (Братство, 17.10.1997.)

петак, 13. фебруар 2015.

Dobili odštetu zbog minimalca



Tekst preuzet sa sajta Večernjih Novosti

RTV Caribrod, čiji je osnivač lokalna samouprava, izgubila sudski spor sa zaposlenima. Plate im smanjilo Opštinsko veće

Zgrada RTV Caribrod

DIMITROVGRAD - Dvadeset novinara, snimatelja i tehničara zaposlenih u RTV Caribrod dobilo je kolektivni sudski spor protiv matične kuće, čiji je osnivač lokalna vlast, a pred lice pravde su dospeli jer su im, sredinom prošle godine, smanjeni koeficijenti za isplatu zarada. U zavisnosti od školske spreme, to smanjenje iznosilo je od deset do 30 odsto...

S obzirom na to da je presudu Osnovnog suda u Dimitrovgradu potvrdio i Viši sud u Pirotu, ona je postala pravosnažna, odnosno RTV Caribrod je dužna da oštećenima isplati kompletne prošlogodišnje zarade za maj i jun - kada su koeficijenti i smanjeni - te razliku u zaradama, sa pripadajućim kamatama. Istom presudom, pomenuta medijska kuća obavezana je da uplati i razliku u doprinosima koji su uplaćivani u Fond PIO fond, jer su posle nezakonitog smanjenja plate gotovo svi bili na minimalcu...

Na kraju, RTV Caribrod - koja se finansira iz opštinskog budžeta - moraće da plati i sudske troškove koji iznose oko pola miliona dinara.

U obrazloženju presude, na dvadesetak strana, navodi se da nije poštovan Ugovor o radu, odnosno član 15 Pravilnika, a smanjenje koeficijenata je usledilo posle aneksa iniciranog odlukom Opštinskog veća - uprkos tome što su novinari i dalje uobičajeno radili svoj posao i nije se promenilo bilo šta što bi zahtevalo smanjenje: niti u pogledu stručne spreme koja se zahteva, niti u pogledu obima posla....

Sukob zaposlenih u jednoj od najstarijih medijskih kuća u Pirotskom okrugu sa opštinskim rukovodstvom - samo u odštetama "težak" više stotina hiljada - dogodio se u vreme kada je na čelu opštine bio Nebojša Ivanov, nedavno smenjeni predsednik, koji je izgubio skupštinsku većinu.


среда, 11. фебруар 2015.

Годишњи концерт КУД - а Цариброд 2015


Аутор текста: Петар Виденов, новинар РТ Цариброд
Снимак: РТВ Цариброд

Шестог и седмог фебруара на сцени Центра за културу, димитровградској публици представило се је културно уметничко друштво традиционалним годишњим концертом. Приказана је комплетна продукција друштва из протекле године. Наступило је више од 260 извођача распоређених у осам ансамбала од најмлађих до ветерана. Ту су били и соло извођачи – певачи и инструменталисти.
Публика је имала прилику да без мало два сата ужива у извођењу кореографија са разних фолклорних подручја које је упорним радом у целине упаковао корепетитор КУД-а Далибор Глигоров. Аплаузе су измамили и соло извођачи певачи Марија Георгијев, Ана Рангелов, Катарина Арсов, Хелена Стојанов и Сања Николов. Посебну драж концертима дала је гошћа Јана Лазаревић која има порекло из нашег града, својим виртуозним изведбама на фрули. Јана се управо и школује на музичкој академији – одсек фрула. Све ансамбле и соло извођаче пратио је оркестар под руководством Ивице Глигорова. Оно што је интересантно је чињеница да су оба концерта била распродата данима унапред и да је разматрана могућност за извођење и трећег. То је доказ да КУД Центра за културу као друштво са великом традицијом ужива велико поштовање публике, али и поклоника фолклора из других средина, јер су овим концертима присуствовали и гости из исте бранше из Пирота, као и из градова суседне Бугарске.


субота, 7. фебруар 2015.

Шта је имао Цариброд, а Димитровград нема!


Teкст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/

Мењају се времена, мењају људи, села и градови. Свако време носи неки свој печат, нешто по чему ће се памтити. Понекад ми утичемо на промене, понекад промене утичу на нас. У сваком случају, оне су не(о)спорне и незауставиве, само што су понекад те промене на боље, а понекад, нажалост, на горе! Временска дистанца од више од пола века даје нам довољно простора да судимо о томе шта су нам промене донеле, а шта узеле!
Овом темом се 1998. године, дакле пре читавих петнаест година, бавио Богдан Николов у листу Братство. Још једна временска дистанца довољна за сагледавање промена: Димитровград 1998. и Димитровград 2013.


ЦАРИБРОД ЈЕ ИМАО

…БИЦИКЛИСТИЧКЕ ТРКЕ...

Бицикал као превозно средство у Цариброду има дугу историју. Некада је називан „велосипед“, данас чешће „колело“ или „точак“. Велосипеди различитих произвођача из иностранства продавали су се у нашем граду још почетком двадесетог века, о чему сведоче многобројни огласи у тадашњој локалној штампи.
Мало људи данас зна да су својевремено организоване бициклистичке трке на релацији Цариброд-Пирот-Цариброд, и то још у време пре Првог светског рата, даке када је ова два града делила граница. То је била заиста велика спортска манифестација.

Данас границе нема, путна инфраструктура је много боља, али таквог такмичења нема!



...КОНЦЕРТЕ НА ОТВОРЕНОМ...

Данашњи трг Зорана Ђинђића, некадашњи трг Ослобођења у народу је много познатији као Павлионче. Постојање легендарног Павлиончета у центру града памте и млађе генерације. Некада су се на том месту сваке недеље поподне и празницима одржавали концерти. У почетку је свирао градски оркестар, а касније и војни. Осим павиљона, на градском тргу се налазило и неколико кафана, па су људи ту недељом излазили породично, дотерани као у време празника. Око павлиончета је омладина играла „оро“, а страији су обично гледали са стране. Била је то и прилика да се људи упознају и друже, али и да се види ко се коме „арекше“. Осим народних кола, оркестар је свирао и класичну музику. Ова традиција се мањим интензитетом наставила и између два светска рата, али је касније потпуно исчезла.
Данас се испред Дома културе одржи тек понеки концерт или окупљање ради дружења, обично за дочек Нове године или на Коледу. Димитровград је имао један леп покушај организовања музичког фестивала, који, нажалост, није заживео.


...ШТАМПАРИЈУ...

Цариброд је некада имао приватну штампарију Минев и Хаџиев, у којој су се штампале новине, позивнице за свадбе, формулари за администрацију, политички пропагандни материјали и друго.
Димитровград данас нема штампарију.


...СВОЈЕ НОВИНЕ...

У поменутој штампарији штампане су и царибродски листови и новине. У Цариброду је релативно брзо након ослобођења од Турака почео да излази недељник „Домашен учител“ (1889), а затим И недељници „Цариброд“ (1901) и „Нишава“ (1909), као и часопис за хумор и сатиру “Клопотар” (1919). Ове листове су углавном писали и уређивали цариброђани.
Димитровград 1998. је имао „Братство“, „Другарче“ и „Мост“, иако су то била издања за бугарску националну мањину у Југославији/Србији, а не искључиво локална.

Димитровград 2013. нема ни то!


...КУРС ЕСПЕРАНТА...

Зашто је у Цариброду својевремено био организован курс есперанта, тешко је данас рећи. Ипак, јасно је да је одавно постојало интересовање за учење страних језика. Са отварањем прогимназије у Цариброду је започело изучавање француског језика.

У школи у Димитровграду су се 80-их и 90-их учили поред француског и енглески и руски језик. Данас се учи и шпански. Због близине границе и контакта са странцима у транзиту многи грађани знају или бар „наклцују“ и турски и немачки.

Наша двојезична средина је заиста полиглотска!


* * *

Цариброд није имао своју локалну радио-телевизију!

Питам се која временска дистанца ће бити потребна па да кажемо да Димитровград има поново неки свој лист, да има завршен и употребљив базен, да има лепо уређен кеј са шеталиштем, да адекватно користи ресурсе и капацитете преамбициозно замишљне спортске хале, да има уређен пут и простор око Паметника, пут и простор око Смиловских језера, уређена излетишта дуж реке Јерме, искоришћене природне ресурсе и лепоте Старе планине...?

Шта би сте ви додали на листу?


петак, 6. фебруар 2015.

Български дух и сръбски традиции

Цариброд - там където си извън Родината си, но се чувстваш у дома

В миналия брой започнах разказа си за Цариброд, Сърбия, но така и не го довърших. Затова позволете ми, сега, да запълня впечатленията ви, посредством моите собствени и да ви обясня, защо си заслужава да се посети, ако ви се отдаде възможност.
Както вече споменах градчето е заседнало във времева дупка между 50-те и 60-те години на миналия век, което му придава изключителна очарователност и спокойствие, непозната днес за повечето градове. В Цариброд все още съществуват онези ъглови магазинчета, чийто собственици без притеснение са изкарали част от стоката си пред обекта. Има ги онези стари сладкарници, в които все още ти поднасят десертите в метални чинии и дори са запазили съществуването на фризьорски салони от типа на едновремешните бръснарници, които в България затвориха врати с появата на електронните самобръсначки и пресите за коси. В градчето духът на автентичността живее и събужда неудържима носталгия, която от своя страна ти носи удоволствието, че си избягал от лудостта на големия град, че неусетно си се пренесъл в друго време…

Ако трябва да опиша града с една дума, то това би било – баланс. Баланс между старото и новото време, без рязка граница между двете. Стъпвайки там, човек може да види както битови къщи, така и по-съвременни постройки, които обаче не се делят от цялото, подобно на колаж-апликация, а някак плавно се сливат с обстановката.
Макар да бяхме обменили динари (1 лв. се равнява на 56 динара, по официалния курс), бързо разбрахме, че навсякъде се приемат и левове, а в тази връзка трябва да спомена, че всички говорят български. Това откритие ми донесе огромно облекчение, понеже колкото и да се твърди, че българския и сръбския си приличат, аз лично хващам едва 20% от езика им. Така че бях приятно изненадан, когато не само ме обслужваха на българска реч в магазините, но и веднага ми изчисляваха в левове стойността на покупките ми и дори ми връщаха нашенска валута, като ресто.

Без много да се бавим се ориентирахме към препоръчаното ни заведение – кафана „Магурац“, което се оказа точно в края на главната улица след железопътния прелез. Всъщност, точно посещението на това заведение се оказа съдбоносно за цялата ми обич към Цариброд, защото там срещнах много от хората, които днес смело и без колебание наричам приятели.
„Магурац“ не е от онзи, така омразен за мен, тип лъскави заведения, на чиято популярност в България се чудя. Няма го необяснимия сблъсък на различни и излишни декорации в интериора, които целят показност, която винаги е просто един безвкусен кич. Не! Кафаната залага на опростен интериор, който създава такъв неподражаем уют и топлина, че се питаш защо в България сме се лишили от това.
Храната обаче… Тя не може да се сравни с нищо! Едва не си изядох пръстите, а ако мислено не си повтарях етикета за хранене на публични места, сигурно щях да оближа чиниите, преди сервитьорката да ми ги е отнесла.
Порциите са огромни, сервира се само чисто месо, като всичко е толкова добре сготвено, че се питаш да не би случайно в кухнята да се скрили твоите майка и баба, които знаят как точно да ти приготвят гозбите. Към всичко това прибавете и сръбско пиво или домашно червено вино, с каквото кафаната разполага и получавате малко кътче от рая, което някак сте успели да откраднете. След едно хранене в „Магурац“, не само си сит, но и сетивата ти пеят „Алелуя“.
Но въпреки всичко описано, онова което най-много ме остави безмълвен е отношението на хората помежду им. Нормално е, за малък град всички да се познават, но в Цариброд хората не само се поздравяват от добро възпитание, те ВИНАГИ си помагат един на друг, че дори подават ръка и на непознатите туристи. В това градче ще ти предложат да те закарат до следващия град, който е на 96км, ако закъсаш по пътя към него и не можеш да си намериш друг транспорт. Ако в лютата зима, акумулатора на колата ти откаже, всички собственици на автомобили ще ти се притекат на помощ. Всичко без задни помисли, а причината простичко се крие в добротата. Ако на някого домашния му любимец почине, всички ще споделят мъката на стопанина, при това съвсем искрено и ще отделят всяка минута от свободното си време, за да са до него. В Цариброд хората разпределят мъката и щастието си, празнуват под звуците на музиката или тъжат в мълчание ЗАЕДНО! Повярвайте ми така е, знам го, защото го видях със собствените си очи.
Магнетизмът на градчето се крие най-вече в онези човешки качества, който днес изчезват неусетно, поради факта, че хората открихме егоизма и удоволствието от надсмиването над себеподобните си.

При всяка отдадена ми възможност гледам да си поема глътка свеж въздух, а именно да посетя отново в Цариброд, защото там си припомням удоволствието от това, че живия. Там получавам храна за стомаха, душата и сърцето! Ако и вие изпитвате глад, знаете вече къде да отидете.
* * *
Искам искрено да благодаря на Гери, Славко, Попай, Дани, Багата, Сашо и много други, които винаги правят престоя ми в Цариброд не само пълноценен, но и незабравим!