Коледари от Желюша

Текст и фото преузети са Интернет портала Фар

Християнският празник, предшестващ раждането на Христос, българите наричат “Малка коледа”, “Суха коледа”, “Детешка коледа” или “Мали Божич”. През този ден домовете се обхождат от момчета наречени коледари.

На снимката, която е заснета през 1942-ра година, са група малки коледари от царибродското село Желюша. Това са Предраг Йорданов, познат като Драги Къркеща, дългогодишен спедитор, Данаил Лазаров – Данча, стоматолог и Георги Йосифов – Джока Брала, пенсиониран юрист.

Според обичаите коледарите въоръжени с торбички и с дренови пръчки, тропат по вратите, влизат в къщите и пеят: «Бог се роди, Коледо». Домакинята ги посреща със сито, пълно с пшеница и ги посипва, а коледарчетата удрят с тоягите си на прага и благославят: «Да се роди, да се роди, дето рало ходи и дето не ходи». След това стопанката ги дарява с кравайчета, орехи, ябълки, сушени сливи или други благини.

Рано сутринта на този ден домакинът отсича дъбово или крушово дърво, наречено бъдник и го внася в дома си с думите «За много години». Вечерта бъдникът се запалва в огнището и се поддържа да гори през цялата нощ. Малката коледа преминава в приготовленията бъдни вечер. На трапезата се изнасят различни постни ястия. Колкото повече са ястията, толкова по-богата ще е годината. Под трапезата се слага слама, която е символ на яслите, в които се е родил Христос. Преди да започне угощението, стопанинът поема обредния хляб, в който се намира пара и го повдига високо, благословяйки: «Ела, Боже, да вечеряме». След това го разчупва, наричайки парчетата – за дома, за Богородица и поотделно за всеки от семейството. Комуто се падне парчето с парата ще бъде здрав и щастлив през цялата година.

Да отбележим, че коледуването на желюшките коледари е заснел Вилко, роднина на Георги, който по това време живял в София, където работил като автомеханик. Благодарение на занаята, който му донасял добри доходи, купил си фотоапарат, с който заснемал различни събития.

П. Виденов

Фото: от албума на семейство Йосифови от с. Желюша

ТВ ЦАРИБРОД ОБЕЛЕЖАВА 25 ГОДИНА РАДА

Текст и слика преузети са сајта:РТВ Цариброд



Навршава се 25 година постојања и рада ТВ Цариброд. Тим поводом, редакција наше информативне куће припрема специјалну, празничну емисију, која је на програму у понедељак од 20 и 05. На дан Светог Николе, емитована је и прва телевизијска емисија давне 1991. године. У емисији ће учествовати људи, чијом заслугом и захваљујући чијем ентузијазму је отворена нова страница у богатој историји Димитровграда.

Почетком деведесетих година, на иницијативу групе грађана, у Димитровграду се уводи Кабловско-дистрибутивни систем. Носилац пројекта била је градска Месна заједница, а опрема је купљена средствима грађана. Крајем 1991. године, средствима донатора купљена је и прва телевизијска опрема и у просторијама Центра за културу почела је са радом ТВ Цариброд.

Članak iz Župskih novina daleke 1984 godine o poseti delegacije opštine Dimitrovgrad

Dani Caribrodske šušenice 2016

Tekst i video preuzeti sa Internet Portala Far

Gastro-turistička manifestacija „Dani Caribrodske šušenice 2016“ u sportskoj hali u Dimitrovgradu 19. novembra okupila je preko 150 izlagača iz raznih krajeva i brojne goste iz Srbije i Bugarske. Za naj-blagu proglašena je Petačinska šušenica.

Задушнице

Текст и слике преузете са сајта:Виртуелни музеј Цариброд

Преди некој д'н беомо на Задушницу. Гробиштата п'лна сас шарено цвеће. Кол'ко ли су тија д'н с'лзе, оди тугу и сечање на нашти што ји више нема, капале и опрале споменици оди мермер и онија оди пескарен камик. Нема га тија човек на овија свет који нема некојег својег на гробиштата. Тува су нашити најроџени закопани, па комшије, другаре, кумове...

Улезомо у гробиштата а гробовити зарасли у траву. А оно ни нешто под-груди стисну: куде ни боли што ји нашти више нема, куде ни боли што тија нашти саде мож' да мисле како они више никог немају. И мож' стварно да немају никојег оди живи наследници а тој ни казује на пролазност: нема никој кој че барем за Задушницу малко да посреди гробат, да тури цвећенце. Ама, мож' да немају и поред њиови живи, али тија синдраци се и не сећирају млого за мртвити. Ил се не сећирају ил се изговарају како не постизаву оди силну работу. А у нашити обичај, Задушница је три-пути у годину. Орате да је д'н'с брз живот, да ни за живи нему време а камо ли за тија што ни на гробишта чекају. Како си вене и избледи онијате вен'ц што га тураше на сарану, па онија плакат на бандеру што се људи окају за помен, тека си сас године почне да вене и бледи нашто сечање и обавезе спрам мртви. С'г се сети јед'н текст оди Душка Ковачевића у „Сабирни центар: “...Пројде си четирес д’на, пола година, једна, пет, десет. Е, тагај почињемо да по друђи пут мремо. У сечања на нашити.“

Иван Мрквичка: Задушница, 1890.год.

Мојата прва сечања за Задушницу су ми д'н'с како кроз маглу. Сас покојну ми мајћу, ишли смо на гробишта оди нашту роднину. Гоџа њи нес'м ни познавал па нес'м ни разбирал кво ми тражимо тува. Туримо једну свечу там, једну овдена. Там пак туримо струч'к сушено цвеће, да потраји, и тека пројде д'н. А иш'л сам сас маћу ми на гробишта јел су ми тагај жене давале и ратлуци и бонбоне и баницу и кифле па куповни леб симид, варена јајца, наполитанће и кекс. А највише сам волел ка на гробиште дојде Вера Дрдавка. Запамтил сам да је једина она прајила пуслице оди беланац и доносила бугарску алву у онеј шарене конзерве. Тагај сам први пут у живот јел алву и пуслице. За алву сам оди први пут мислел да је тој парче сушено месо, па нес'м тел ни да га узимам. Док га нес'м пробал.

С'га гледам како децата дооде сас мен заједно, па ме питују који је кој на слику. Одговарам ји колко могу и колко ја знајем. Казујем им ји да тува, на гробиштата, могу да прочитају једну целу историју на нашто село. Казујем ји да погледну стари споменици оди камик пешчар па че виде оди коју су годину тува и који су се потписали испод тија што су закопани. Тој ме трже да погледам камто нашти споменик. А там испод имената на башту ми и мајћу ми пише само „С љубављу, најмилији“. Помисле се да ли и ја требе да си допишем имената на мојту породицу. Кој ти га знаје кво че време донесе. Че даде Бог па че и мојта деца сас њину си дечицу овдена да сврну сас свечице и цвеће. Па че се мине време па че и њината дечица сас своју дечицу... И тека из годину у годину, из век у век, че даде Бог. Че питују који је овија С......, која је овој Г......
Тека и требе. На свет има бар две работе коју су занавек: живот и мречка. Који се неје родил, тија неје ни умрел. А се родимо а ми си одма станемо у ред за мрење. Додек си је свет и век тека че си буде. Ми че си гледамо да ни живот пројде у радос и весеље. А на овија д'н ако повикамо. Има и по куга. Тој си је д'н на мртви. Па ако оди брз живот немамо време за њи, са барем да повикамо. Да ји се присетимо сас жалос и сету.

Нека почивају сас мир.
Тија мир зависи од нас.


сачувано од стари Царибродски форум

Професор Александар Милев, родом из Димитровграда (Цариброда), оставио велики траг у Александровцу Жупском

Георги Машев - први наставник ликовног у Цариброду

Текст и слике преузети са сајта: Виртуелни Музеј Цариброд

Иако је Георги Машев био први наставник ликовног са високим уметничким образовањем у Цариброду, човек који је основао прво удружење уметника и највероватније организовао прву ликовну изложбу у граду, о њему се у Цариброду зна врло мало!

Описујући своје утиске по доласку у Цариброд 1915. године бугарски писац Константин Константинов у својим мемоарима “Пут кроз године” изражава изненађење и задовољство што је у Цариброду затекао Георгија Машева, наставника ликовног у локалној непотпуној гимназији.

Георги Машев (десно) у друштву Димче Дебељанова

“Када сам стигао у Цариброд, на моје велико изненађење и радост, наишао сам тамо на Георгија Машева, наставника ликовног у тамошњој непотпуној гимназији. (Због вишемесечног одсуства из Софије нисам знао да и Машев већ неколико месеци ради у Цариброду као наставник). Он је и овде увек био елегантан, помало застрашујућег изгледа, али је заправо био само дрзак са својим несланим шалама, са којима као да се такмичио са локалним апотекарем, који би га увек надмашио…

У овом малом насељу – полуграду, полуселу – Машев је већ био стекао велики број пријатеља међу грађанима, а био је вољен и међу ученицима, који га и данас помињу са уважавањем и поштовањем. Он је за јесен спремао изложбу, а на молбу судије, кога сам ја заменио, насликао је портрет Пепа у судници. Затекао сам га као певца међу целим јатом учитељица, које су стално црвениле услед његових двосмислених опаски, и можда је због тога још више био тражен. Као такав, већ је био успео да се сукоби са својим надређеним – директором непотпуне гимназије, који је писао стихове. Машев је послао неке цитате из директорових стихова посвећених Балканским ратовима часопису „Бугарин“. Међу цитатима су били и стихови попут „Тихо су куршуми летели у бој“ и сви учитељи и учитељице су били упамтили те стихове… Друштво, у које сам одмах ушао, се на неки начин одушевљавало Машевим, који је већ био познат као карикатуриста у новинама…

Када је објављена општа мобилизација, свима у земљи је било јасно да то значи рат… Наше мало друштво се расуло: мушкарци су отишли у војску, учитељице – самарићанке по околним болницама. Машев, који више није радио у школи, отворио је почетком септембра са великим успехом изложбу у Софији, а касније отишао као уметник са коњичком дивизијом генерала Колева.”

Ко је заправио био Георги Машев?

Георги Машев је рођен 1. јануара 1887. године у бугарском граду Пазарџик, у породици Петка Машева. Године 1906. Машев завршава Прву мушку гимназију у Софији и уписује Уметничку школу код професора Петка Клисурова. Међутим, млади уметник улази у сукоб са професором због његовог конзервативног начина предавања, па две године касније бива избачен из ове школе. Машев не одустаје и одлази у Санкт Петербург, где уписује Уметничку академију, а годину дана касније одлази у Белгију, где студира на Бриселској уметничкој академији, у класи професора Едмонда Ришара. Враћа се у Софију и завршава Уметничку школу 1912. године, код професора Ивана Мрквичке. Стажира у Другој мушкој гимназији у Софији, а затим 1914. одлази у Цариброд, где предаје у Царибродској мешовитој гимназији. Машев у Цариброду остаје до јесени 1915. године, када се због рата враћа у Софију, где бива одређен за војног уметника у пратњи Коњичке дивизије. Његови ратни радови уврштени су у изложбу бугарских уметника у Берлину.

Након рата Георги Машев се враћа у родни Пазарџик. Године 1921. обољева од туберкулозе, али успева да победи болест и наставља интензивно да ради. Од 1923. до 1927. ради као уметник при Министарству просвете у Софији.

Значајан тренутак у његовој каријери представља одлука да 1930. године оде у Париз, где већ следеће године његови радови постају део најзначајније европске изложбе “Салона ликовне уметности”, а сам Машев бива примљен за члана Удружења француских уметника-хумориста (ово удружење по свом статуту може да има само 100 чланова, а нови члан се прима тек по смрти неког члана, сложенм процедуром).

Машев се враћа у Бугарску 1932, где остаје до краја живота. Умире у Софији 16. августа 1946.

Машев у Цариброду

Георги Машев долази 1914. године у Цариброд како би радио као наставник цртања (ликовног) у локалној непотпуној гимназији. До тог тренутка Машев је већ афирмисани карикатуриста који је сарађивао са више софијских листова у којима је објављивао карикатуре у којима је углавном критиковао политичке активности и режим бугарског кнеза Фердинанда.

Иако тек мала, погранична варош, Цариброд у то време више од четири деценије има школу, има гимназију, библиотеку, недељни лист, штампарију, објављену збирку песама, позориште, железничку станицу, војни оркестар који сваке недеље наступа у центру вароши…

Поменути Константинов о Цариброду тог времена пише:

“Погранични градић, са својом железничком станицом –капијом ка Западу– био је мали, али изузетно разноврстан и интересантан свет, поготову у другој половини године. Човек заиста не може да се ослободи, као што је говорио Доде, утицаја места у којима је провео део свог живота. И сада могу пред собом да видим скромни, прашњави градић, са његовом дугом, правом главном улицом коју пресеца железничка пруга, којом тутње конвенционални возови које смо посматрали са безкрајним усхићењем. Видим црвене касарне 25. драгоманског пука, изграђене на брду насупрот малог манастирчета изнад града, Јерму – тамну, тајновиту- која је између уздигнутих стена текла ка Погановском манастиру, бело камење на нашим и српским војничким постовима поред Сукова... Један хотел, полу-хан, неколико крупних трговаца, извозника жита, зграду Суда са дрвеним гредама, у чијој је Сали за заседања иза мојих леђа на зиду био осмехнути портрет Пепа, дрвени павиљон на сред града, где је у суботу поподне и недељу свирала војна музика. Још увек видим онај потпуно осиромашен народ, који је и кукуруз називао „жито“, она села расута по околини, која сам обилазио на коњу, у пратњи стражара, и која су се само називала села, а заправо је то било по неколико кућа, разбацаних ту и тамо, по околним голим брдима, удаљеним по два-три километара међусобно... Хаџијина радња на перону, са бочицама са ружиним уљем на прозорчићима, са натписом „Change“ –промена свих валута, безбројни славуји, који нису престајали да певају у току јунских ноћи у цветној башти на станици, оног необичног учитеља из Тракије, кога сам упознао у Поганову, где се настанио пре једно двадесетак година, где је направио невероватан пчелињак и чија је историја дословце подсећала на ону поетичну Мопасанову причу „Срећа“ – причу о заљубљенима који су побегли у Кориску...”

У оваквим околностима Георги Машев долази у Цариброд да својим ученицима пренесе оно што је научио у Софији, Бриселу, Петербургу, оно што је наулио од Ришара и Мрквичке.

Машев је 1915. разредни старешина одељењу IIб. Богдан Николов успео је да дође до списка ученика његовог одељења које је бројало чак 36 ученика:

1. Алексов Атанас

2. Алексов Нацко

3. Величков Борис

4. Русимов Георги

5. Денков Петар

6. Денков Константин

7. Иванов Генчо

8. Иванов Асен

9. Илиев Петар

10. Иванов Крум

11. Иванов Георги

12. Каменов Димитар

13. Кирков Никола

14. Кирков Георги

15. Колев Стеван

16. Костов Најден

17. Лазов Арсо

18. Леков Павел

19. Митов Асен

20. Митов Борис

21. Михајлов Иван

22. Милчев Георги

23. Младенов Асен

24. Најденов Лепоја

25. Наков Васил

26. Наков Славчо

27. Петров Асен

28. Петров Методи

29. Пецов Асен

30. Рангелов Димитар

31. Рангелов Иван

32. Стефанов Владимир

33. Стојанов Атанас

34. Тодоров Кирил

35. Младенов Ратко

36. Најденов Петар

Машев са својим одељењем, IIб, 1915.година

Георги је доста активан и ван школске учионице, узимајући учешће у друштвеном животу града. У граду се ствара значајно језгро људи који доста поспешују културни живот града. Машев, као наставник гимназије, Константинов, као мировни судија, Тодор Наумов, као диригент војног оркестра само су неки од њих.

Машев оснива прво уметничко удружење у граду, а непосредно пред почетак рата и свој одлазак из града, организује и своју изложбу, што је уједно и прва изложба уметничких радова у Цариброду. Тек затим, након Цариброда, он организује и своју велику изложбу у Софији.

За непуне две године боравка у Цариброду Машев је био доста продуктиван, па је ту настало доста његових радова. Његова сестра Евгенија Машев сведочи да је у то време радио портрете, цртеже кредом, карикатуре. Вероватно је у Цариброду настала и његова чувена сатирична карикатура “Марс”, инспирисана Балканским ратовима, на којој уметник представља атлетску фигуру са великим стомаком, у који је прогутао све вредно што уништи, тј прогута један рат. Овај рад је рађен у пастелу, а након што је презентован на његовој изложби у Софији, откупио га је лично кнез Фердинанд.

На основу списка и података Националне уметничке галерије у Софији, Машев је за време свог боравка у Цариброду насликао следеће радове:

1. Портрет А. Машеве, црна креда

2. Портрет писца Јордана Јовкова

3. Димчо Дебељанов, портрет

4. Екстаза, пастел

5. Женска глава, пастел

6. Аутопортрет, масло

7. Портрет Петка Машева, уметниковог оца

8. Жена пере, масло

9. Жена простире веш, масло

10. Жена кува у кунињи, масло

11. Деца се играју у дворишту, масло

12. Момак носи воду, масло

Неки од радова Г. Машева

У локалном листу “Нишава” се могу наћи огласи да су се слике Георгија Машева могле купити у локалној књижари, заједно са другим уметничким радовима. 

Машев као карикатуриста

Већ сама поменута чињеница да је Машев примљен за члана Удружења француских уметника-хумориста које има само 100 чланова, говори о њему као карикатуристи. У време када стиже у Цариброд, он је већ стекао репутацију познатог цртача карикатура и сатиричара. За време школовања и боравка у иностранству, он црта карикатуре које шаље у Бугарску под псеудонимом “Черни”. Оне су објављиване у часописима “Барабан”, “Смех”, листовима “Балканска трибуна”, “Камбана” и другим. 

По доласку у Цариброд, он и даље наставља сарадњу са овим листовима и црта карикатуре, а у самој вароши брзо постаје познат по својим шалама, доскочицама и двосмисленим реченицама. Његове сатира и карикатуре усмерене против локалне власти, па и самог Фердинанда доспевају до Министарства просвете, па зато у контролу и надзор његовог рада стиже главни надзорник Министарства, извесни Марков, који у прогимназији у Цариброду борави од 10-13.априла 1915.године, како би испитао наводе против бунтовног понашања наставника Георгија Машева. Исход овог случаја није ми познат.

***

Чињеница је да је име Георгија Машева непознаница у Цариброду, али је дуго година тако било и у самој Бугарској, па чак и у уметничким круговима. Константивов о томе каже:

“Увек када му поменем име, сетим се оне реченице једног француског писца – да се значај људи, али и народа, не мери њиховим сличностима, већ, напротив, њиховим међусобним разликама. У младој историји бугарске ликовне уметности Георги Машев се упадљиво издваја од других, неочекиван и свеобухватан… Данас, мали број људи зна за њега. Али ће се временом, ка овом усамљеном утичишту поред ког пролази пут бугарске ликовне уметности, вратити, убеђен сам, не мали број младих, као полазној тачки, установљеној од стране првог бугарског визионара живописа.”

Цариброд је познат као колевка многих (академских) сликара и уметника уопште. Надам се да ће овај текст барем мало помоћи да се чује и прича о човеку који је можда и посејао семе за сва будућа покољења уметника!

Животат је ко прзаљћа

Ка свије вијалица и натрупа снег, па ка се вет`рат смири и арне застудеје, а в`здухат се изјасни, нади Цариброд се зацари мир кој ниједно друго годишње доба немож` ти подари. У п`рв момент застану и човеците и град`т, а домашната стока и стоката по оборите се утишка. Ама таја тишина кратко траје и вечим чујем лопатете по улицете ко разревају, прокашљувања на човеци, а не мине много тићем чујем и детинско проокување и после това санете ко дрнкају док ђи децата тегле по замрзлуту калдрму. Почиње време на детинску радос.

Теквуја слику сам запомнил од рано детињство, а и д`н ден`ска је толко силна да чини ми се скоро могу да уванем и удишем пушакат из комињете, миризмуту на тазе шушенице, паруту од там`н изваден леб из пекарете или белинуту на снегат од коју ка удари с`лнце, скоро ништа ни не видиш.

Почиње зима – зима е па шта је…, распус и прзаљће од рано сабале до к`сно вечерњам. Оно прзаљће и деца има и са, ама теквеја ко што су биле нема и не може да се врну. Лимузинете по улицете, друђикви адети на васпитаније на децата, асфалтат и фабричћете сане и к`нће су ђи раскарали за вјек и веков.

А једно време дојде ли ваканцијата само се утропа. Сане…тешће, дрвене и шиносане, с`с кр`глу шину и нисће да се не претурају. Ако су твоје, на једну ногу ти к`нка с коју се управљава с`што дрвена, с`што шиносана с крглу шину и врзана с`с канап. Покре тебе друга деца. Пртите уз врло да ли к`мто казармете, да ли уз Шушејину, да ли уз Ћитину малу, да ли уз Чуј пет`л. Кој је вечи по големш`к иде од Бабача или од Мајћумуга, нарочно иде к`мто скоковете и ка друсне ока … Ох лелеле..,чувајте деца иде чика Фанђо!

Прајен је и крбулет, царибродска верзија на некикав зимсћи кабриолет. Това су свразане по двоје сане на које се накаче по садам-осам души а последњијат је балансер(о). Кабриолетат је због тежинуту најшишкал, али од њега се најубаво, а бога ми и најстрашно падало. Ја сам рано почел да идем с по дртите и сам много падал, ама само једно помним ка се с`с Јоцу Балуту и с Мишу Брдара мунумо у вадуду до Ширинту. За Дуруза казују да је с`с санете прво минул поди колата и коњите на Гошу Николинога, а после се мунул у весникарницуту при чича Анту Литкалото!…. (да си купи Забавник).

Колкава је занимавка и зараза била прзаљћата најубаво је ако ви кажем да су се к`сно вечерањам возили и жењени човеци. Скришом од женете да ђи не галате.

И тека до Свети Тривун или ако послужи годината до Ората-копата, а т`ги чекамо ка че „врбата пушти мазгу на дупето“ та да почњемо да идемо на купање. Једноставно, убаво и заувек минуло време.

А са ка погледаш, оно и животат је ко прзаљћа. Некој почиња од по високо, накој се качи с`с све санате по много пути, некој бега од скоковете, нeкој сигурно, а друг по ризично узима кривинете, некој даже успеје да се провре и на коњите кроз нођете, ама сви преди или после заврашавамо или у каналат, вадуту или у некоју соспу, без в`зможност да пофторимо прзаљћуту.

Слободан Алексич – Кьоса

Фото: От албума на Марян Миланов и Никола Алексов

Пироћанци освојили баскет турнир у Димитровграду – Пламен Алексов најбољи тројкаш

Текст и слике преузете са сајта: РТЦариброд

Екипа „Три и по мушкараца“, састављена од младих талентованих играча из Пирота, предвођена кадетским репрезентативцем – Луком Васићем, освојила је турнир у баскету победом од 2:1 у партијама над момцима из „Парк Бара“. Треће место заузела је екипа Пекара „Хранко“. Пламен Алексов постигао је најбољи резултат у две финалне серије тамичења у брзом шутирању тројки и окитио се, по први пут, ласкавом титулом. После квалификација у којима је учествовало 19 такмичара, поред Пламена Алексова, за звање најбољег шутера борили су се и Зоран Андрић и Бранислав Алексов. У оквиру димитровградских „Дана кошарке“ одигран је и традиционлни меч Стари-Млади, као и турнир млађих селекција. Поред такмичара из Пирота, Бабушнице и Димитровграда, по први пут , на „Данима кошарке“ учествовали су и баскеташи из Лесковца. Организатор манифестације, која је привукла значајан број публике и учесника такмичења, је Кошаркашки клуб Димитровград, уз подршку Спортско туристичког Центра Цариброд и медијско покровитељство РТЦариброд.

Photo: RT Caribrod

Počeli “Dani košarke u Dimitrovgradu”

Tekst i slike preuzete sa sajta:Internet portal "Far"

Devet ekipa prijavilo se ove godine u seniorskoj konkurenciji na basket turniru, koji se održava u okviru tradicionalne manifestacije “Dani košarke u Dimitrovgradu”. Ekipe su podeljene u tri grupe, pa će tri prvoplasirane i najbolja drugoplasirana ekipa večeras igrati polufinalne i finalne utakmice.

U kategoriji pionira takmiče se četiri ekipe.

U kvalifikacijama za brzo šutiranje trojki učestvovalo je 19 takmičara, a plasman u finale obezbedili su Branislav Aleksov (23), Plamen Aleksov (18) i Zoran Andrić (17).

Večeras su na programu finalni susreti u obe kategorije, finale u bacanju trojki i revijalni susret Stari – Mladi. Mečevi počinju u 19:00 časova.

Foto: Dejan Sotirov

Туристичка презентација Општине Димитровград

Turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2016“ ulazi u završnicu

Tekst i slike preuzeti sa Internet portala "Far"

Tradicionalni 53. međunarodni turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2016“ ulazi u završnicu. Večeras se od 20:00 sati igraju preostala tri meča grupne faze pozivnog dela turnira, nakon čega će se znati polufinalisti. Sutra su na programu 4 polufinalne utakmice u tradicionalnom i pozivnom turniru.

Finale će biti odigrano u sredu 27. jula u sve 4 kategorije – mlađi i stariji pioniri, tradicionalni i pozivni turnir.

P. Videnov

Foto: STC Dimitrovgrad, M. Andreev

Počeo takmičarki deo turnira u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2016“

Tekst i slike preuzeti sa Internet portala "Far"

Jedna od najpopularnijih sportskih manifestacija u Dimitrovgradu sinoć je počela utakmicama u grupnoj fazi takmičenja. 53. Turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2016“ zvanično je otvorio zamenik predsednika opštine Zoran Đurov.

Zbog kiše i loših vremenskih uslova odigrana su samo dva susreta u okviru tradicionalnog turnira: Igraonica Čuvari smeha-FK „Željuša“ 0:1 i Mlekara Stara planina-Komerc Sofija 7:1. Susreti u pozivnom delu turnirа: Hotel Saks Balkan-Vavilon Bela Palanka, kao i Fiesta Matleks-Eurogas otkazani su zbog kiše.

Predsednik takmičarske komisije ovogodišnjeg turnira Darko Kostov kaže za portal „Far“ da se turnir nastavlja večeras po redosledu za drugi takmičarski dan u zavisnosti od vremenskih uslova.

U pozivnom delu turnira nastupa 6, u tradicionalnom 12 ekipa, a u kategorijama mlađi i stariji pioniri po 4 ekipe.

P. Videnov

Foto: Mikan Andreev

В Сърбия не загубихме навика да обработваме земята – това ни спасява

Алексъндър Васов - световно известният изпълнител на кавал и гайда

Алексъндър Васов, гайда, животновъдство, земеделие, кавал, Сърбия

Не само Сърбия, светът Ви познава с автентичните изпълнения на кавал, гайда и тамбора. И колкото сте по-известен, толкова на по-отдалечено място намирам фермата Ви. Как да си го обясня. С какво започнахте?

- Аз си бях един редовен студент по ветеринарна медицина. С баща невропсихолог, който също е изпълнител, на китара и майка, агроинженер. И се занимавах с музика. Но се усетих така – тялото ми в Белград, а главата и душата ми в Протопопинци, 12 км над Цариброд. И в един момент реших – трябва да намеря своя път. И той да мине през нещо единно, което обединява традиционната музика, продукт и природа. Не защото това ще става все по-модерно. А защото е все повече мое. И дойдох тук, в началото на този век. мястото не е много високо, 720 м. надморска височина, а е много равно. Оттук и фермата ми, „Равна шума“, ще рече Равна гора. Гледам френски алпийски кози. Породата е много разпространена у нас, у Вас – по-малко известна. Гледам 80 кози и още 100 овце, без да броим малките. И произвеждам изключително смесено мляко и сирене –шопско го наричаме.

- Сравнете изкупните цени с България.

- Трудно се правят паралели, а пък аз най-малко обичам „да влача“ подобни сравнения. Казано е – две ферми еднакво големи на едно място. Едната върви, другата – боксува. Важен е мениджмантът – да си намериш микропазара, да си държиш на хората в нишата. И аз си пазя пазара, като нежно цвете си го гледам - вече 15 години. С доказано качество и отстоявани количества. Намирам си път до клиента като вода в планината. А изкупната цена на кравето мляко например в Сърбия е 22 динара, към 30 ст. за литър. Ниска е.

- Какво ще ни изсвирите докато разгледаме най- редкия екземпляр от животните Ви?

- Да речем „Лале си си, зюмбюл ли си“, много я обичам. А най-рядкото ми животно във фермата е наистина един екземпляр, Кременка, която от скоро стана майка. Тя е Подолска порода, от Подолия, в Молдава. Разпространена е в цялата Панонска низина в Сърбия, Унгария и Хърватия. Особено мъжките екземпляри, воловете, се използват изключително за работа. На юг от Дунава това е единственият екземпляр. Кръстосвал съм я с вид късородо говедо, която наподобява вашето Родопско късорого и резултатът е познатото в България Сиво искърско говедо, а в Сърбия – колобарско. Добра е, но за всеки слючай да продължим интервюто по-отдалеч. През лятото я гледат мои приятели. И с огромните си рога -мчове пази стадото им от вълците. Преди пет години участвах в много популярен проект за шоу ферма за стари, автохтонни породи. Пък съм и съм киноложки съдия, отглеждам редки породи кучета. Много е важно да опазим равновесието между вълците, кучетата и животните във фермата по тези земи...

- Кое запази отношението на стораните към земята и земеделието в Сърбия. Кое е различното?

- Има нещо важно. За щастие хората тук не са били откъснати от земята във ТКЗС епохата, която Вие познавате. Всеки е можел да запази като частни 25 хектара земя, от които 100 дка обработваема, останалото – гори. Е, стопаните тук не са имали по толкова много. В Сърбия средните домакинства са по 35 дка. Сега по-малко хора обработват повече земя, арендоват, наемат...Във Войводина уедряването е още по-голямо. Вярно, имало е земеделски кооперации, но производителите не са загубили личното си отношение към земята и навика да я обработват. Такива сме – лесно свикваме да не работим и много трудно започваме отново. Особено със земята - откъснеш ли една генерация от нея, плодовете са горчиви.

53. turnir u malom fudbalu počinje 15. jula

Tekst preuzet sa sajta: Internet portal Far

U Dimitrovgradu 15. jula počinje tradicionalni međunarodni turnir u malom fudbalu. Vasil Andrejev, predsednik organizacionog odbora turnira kaže za portal „Far“ da je planirano 9 takmičarskih dana. Kotizacija po ekipi u oficijalnom delu takmičenja iznosi 10.000 dinara, a nagradni fond 500.000 dinara. U tradicionalnom delu turnira kotizacija će biti 4.000 dinara sa nagradnim fondom od 180.000 dinara. U pionirskoj konkurenciji ekipe će biti podeljene u dve grupe, dok će zbog slabog interesovanaja izostati veteranski deo turnira.

Andrejev kaže da će cena ulaznice biti 30 dinara, a od četvrtfinala pa sve do finalnih mečeva 50 dinara, dok je cena kompleta ulaznica za ceo turnir 200 dinara.

Tradicionalna sportska manifestacija, koja okuplja veliki broj posetilaca i ljubitelja fudbala, ove godine se održava po 53. put.

P. Videnov

Foto: Mikan Andreev

Со(л) Цариброда: Мића Мајмун

Текст преузет са сајта Виртуелни музеј Цариброд

Цариброд је имао специфичан мирис. Аутохтони. Арому. Дезен. Имао је своје образоване људе, уметнике, али и уличне професоре. Да не буде неспоразума, то су били боеми, хедонисти, филантропи. Царибродска академија науке и уметности (ЦАНУ) била је на Корзоу. То је био еуфемизам за `чаршијуту`. На корзоу су се догађале позитивне, а у чаршијуту негативне ствари.

Када удахнем дубоко, стојећи на истом, као времепловом вратим се у време кад нисам пропуштао Мићина предавања. Професор је долазио на посао мотором или Мини Моррисом. Брзиномер му је показивао миље (100 миља - око 150км/h). Излазио је из аута с белим Кентом у устима који му је понекад испадао од хроничног кашља. У то моје тинејџерско доба гутао сам књиге Буковског, па бих писца често утелотворио у Мићин лик. Након тога је постао Дел Бој. Једном сам га срео на повратку из Грчке, носио је на себи бунду, а било 40°C.

Мићо, већ те видим у првим редовима бораца за колективну зајебанцију на оном свету. Овога пута без лимита! Надам се да си свој таленат оставио неком. Лака ти земља!


ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА МИРЧЕТА ЖИВКОВА - МИЋЕ МАЈМУНА


Мирче Живков – Мића Мајмун, је роден у Цариброд 1950. годину, од башту Тацка и мајћу Марицу. У школу је ишл у Камикат, па после до црквуту. Неје бил лош ученик, а ко су ми казували стари даскаље од предмети су му нарочно ишли математика и физика, али дисциплина никико.

Затова је после Основну изврљен из Гимназију. До тги су га сви знајали ко Мирче, а од негде седамдесету стану Мића Мајмун. За това је крив рокенрол и Мићини покушаји да, дали због комшију си Кокана или пријатеља Шарца, стане тупанџија. Кв беше недодржљив това не успеја, али изгледа си је тги сам дал прекорат Мића Манкис, по у това време познату и лку за стурање групу Манкиси. Тека, Манкис стану Мајмун, Мића пушти косу, зајеба тупањете и се помири с прекорат. Запосли се у Гумаруту, ама и тамо не додржа.
После је све легенда. Мићине зајебанције по Блгарију, Италију, Турцију, Грцију, с повремени доодци у Цариброд. Из тија период је и истинита легенда за Мићину женидбу по Блгарију.


Плн с паре, у фина кола, убаво облечен, намерисан с Брут и Виктор, плн с прикасће, духовит, сипатијага с една дума, намерил си мома, ја мислим у Плевен. Отиду сви његови на свадбу и дедата по тгајашњи социјалистичћи обичаји држи говор: “Тој е такв мжага, храбрец,елегантен… Ние и цел Плевен се гордеееме с нашија Мичо”!

Тги се дигне башта му Тацко, па каже- “Ние се с њега гордејамо тријесе године. Те Ви га са па се ви и цела Блгарија ако требе, гордејте колко сакате”

И верно, човеци и цел Плевен и околијата се “гордејали” с Мајмунатага, све док не дигал пангалат и дошл си у Цариброд.

Од тгaj је епизодата с Мини Морисат. После иде спремање на Средњу угоститељску у Бихаћ, која је “еx катедра” обављана углавном у Галиното.

Това је изгледало отприлиће тека. Улезне Митко Сеља, Мајмун окне пијење и Митко га спрема математику. Обично су завршавали с инетеграли и диференцијалан рачун с милиони непознате.

После улезне Трапа и га спрема економију. Стигну до пасиву и активу и остали би у дубиозу да не наступа лично шеф сале Јофа, кој му држи очигледну наставу из постављање на масе, служење на пијење и наплачување.

Нормално, Јофа је гос, а Мајмун конобар. Јофа ока Мајмуне дај пивио, а Мића од шанкат показује таблу на коју пише: Пијаним гостима не служимо пиће, и полка доноси пијењето уз упозорење – У овом објекту свака намерно разбијена чаша плаћа се хиљаду динара.

Ја сам га, да простиате, спремал Филозофију и Марксизам, ама ме много зајебаваше с Хегела и онова – А бе мајћи ти га, кико по Хегела црне краве давају бело млеко?

Музичко су га спремали лично Гага, Буза и Кочић. Прво нотно пеене каже Буза и наставља: ајде Гаге из Ф-дур “Зашто мајмун пије вино”, да видимо Мића научил ли је нешто? Мића пцује, Коћић прети ко че му намале поведението и че ока бата Воју Свињуту да му истегли уши ко на мајумуну, кавената се вача за мешину од смејање, али е тека Мића заврси Средњу угоститељску у бијелом граду Бихаћу.

И ка се това лето врну из Дубровник, њега Ману и Барабуту, Данћето одведе у Лајбах.

После је све бајка, понеже малко кој може да сведочи за европејските штуротии и заебанции на грешнија раб Мићо, све до пролету 2004. ка се па весну тамо одека је пошл. У Чарашијуту на сред Павлиончето. Прво на Дуруза изневерће муну цајпер, а на мене ми рече – Де си мацане, искараше ли те из Београд!

Ка чу по кву сам причину у Цариброд – мајћа ми беше на умирачку, одма се дрпну.
- Ајде, мајћи ви га, да идемо да видимо другаркуту, предавала ми је до осми.

Џабе и моје и Дурузово убеђување. Те нема те пуште у болницуту, те нема те познаје - Мића отиде. Тека се је он опростил од њигову даскалицу, тека се ја раскара с Мићу Мајмуна. И вечи га не видо. Само чу да се је опасно наљутил и да ни чека поди Бучумет, да си допијемо пијењето, да врљимо белот и да наставимо с туја длгосрочну зајебанцију, коју од навику окамо живот.

Текв је бил Мића Мајмун. Ред душа, ред зајебенција.

* * *

Ка је умрeл написал сам: Одоцутра ми јављају да те нема. Једни кажу Мића Мајмун се скутал, друђи кажу узел та умрел. Од кво, питам! Од ангину пекторис, кажу. Ја знам да си смислил некоју далаверу, да зајебаваш. А пак ми неје све јасно. Не ми се јављаш на мобилни, кој ми полани остави. Мејл немаш. Адресу ти никакигаш нес'м знајал. Знајал сам само куде че те најдем, ка ти се најмалко надам и куде те никој не сеје. Питува да ли си там, дека ницаш несејан, у чаршијуту. Кажу нема га. Кико бе! Тека бе, рекоше. Мића Мајмун отишл у Пирот и узел и умрел! Ја па не верујем. Ако је пак истина, че те помолим да Га (Господа ваљда) поздравиш, да најдеш Бузу, Кочића, Шикљу, Пеликанатога, Шарца, Трапу, Фуфи, брата ти Воју... и да отитеде у тамошњото Пензионо или при Деда Гошу, да наручите пијење, обрнете некоју партију белот и да чекате. Че дојде и нашјат ред да окнемо по туру. Трпеније Мајмуне! Доодимо једн по једн и свак че си плача борчат!


текст представња синтезу текстова које су писали
Владан Ђуров Водени и Слободан Алексић Ћоса

Т`нћи и Дебели

Това је успомена на једно време ка је Цариброд имал смисал за колективност, заједништво, солидарнос и ка су се Цариброџање много повече обичали него са. Повече су обичали и Цариброд него што га са обичају. Това је време на карневали, кермеси и зајдедничћи уранци за 1. мај.

Ипак, нешто што га ја и у това време најодличувало била је утакмицата т`нћи и дебели. Ка је уведен тија адет не могу да знам, ама се сечам ка Пашата бранеше с`с престилку( да му не улезне кр`з нође) на старото игралиште за т`нћите и ко старога човека ка беше вечим селектор на екипуту си и ка даваше изјаве на Моњу, преко разглас на с`гашњото игралиште, које је у Моњину интерпретацију било Parc des Princes односно Парк принчева. Тешко ми је да ви објасним ква је това народна веселба била. Много године су се минуле и малко човеци може да замисле у чаршијуту барем иљадо припити и весели човека који се шале, кане се на по пијање, муају си цајпере, смеју се и с нетрпеније чекају ка че почне сеират, готови само за зезење и без примсал на злобу а камо ли случајно бој. Обикновено од к`м Ћерћеску малу прв се зададе Пашата на магаре заћитено с мушљак и врзану окол вратат шамију зејтинлијћу. Он седи ко прав паша и држи стовну с рећију, облечен у прописан дрес и три четвртне панаталоне с адидас копачће на нођете. Окол њега т`лпа деца, која се усћискују од смејање. Он ока. - Јелате бе , јелате, магарето не апе и не рита. Опитајте од светнуту водицу из стовнуту, малер да раскарамо.


Зади њега Дунко на коња с трасперент: Т`НЋИ: ДЕБЕЛИ – 4:0. Одоздол вечим иде Нетко у дрес. И он носи транспрент на кога пише с голема слова НАПРЕД МРШАВИ!, а испод с малечка – Кога ј.....м , од њега савети не примам. И дебелите не остају на зад. Иду из Строшену чешму на кола. Вози ђи лично Аса Пунин, а у колата је обавезно селекторат Анђел Вурунџијата.

Аса си и кравете окаше госпође и тека им и комадује. Стууууу госпође .....ом`кнем ви га.... Чаршијате вечим ћипи.Нема место петопарац куде да падне на земи. П`лно и преп`лно с народ и с веселбу и зајебанцију. Сви иду камто Паркат, дека вечим на трибинете нема место за седење. Чекају ђи и Моња и Лисичаката у „директном преносу“. Ама прво мерење. Мере ђи на сточну вагу на центарат, која дебелите надмерује а т`нћите подмерује. Моња преноси, Лисичаката записује . -Анђел Вурџијата... 173 ћила незакусвал, Ацко 144, без копачће ....Аса Пунин ... ослабел сам 132. Асе да поведеш сметку за једењено че те препрaчемо у мршавите! Публика се заоди од смејење. Т`ги дооди ред на тнћите. Моња ока преко разгласат. Пашата 44 ћила са све стовну и пет ћила рећију, Нетко 39, ама дрејете му там`н стурене од простор. Пиши 38. Новко 47, Ђера.....а бе Ђеру вагата не вача, дајте из публикуту једну биру да га посвренемо!
После иду изјаве и претење. Пашата обично прети на Анђела че че ђи растуре, Анђел му одговара да пази да га не наступи че ако га или случајно наступи или падне вр`з њега Пашуту ни ровокопач нема га извади из теренат. Т`ги почиње утакмицата. Уз њу преко разгаласат иду и Моњини и Лисичћини коменатари. Играчите сем што ђи окају по прекор имају и ко бађим имена на големе играчће звезеде. Тека је Нетко - Нецер, Новко – Ајала , Ацко – Милер, Мишката- Џаја, Семката- Бекенбауер. Посебна прикаска су и судијете на који играчите ко бађим налете и буне се а они давају ж`лти и црвени картони.
Најориганалан судија је бил Бата Блашко, кој њим скуташе топкуту док се карају.

И тека уз „директан пренос“ дека дебелите узимају тајм аут да се одморе и по замију јер су се опрудили, а т`нћите што је на Нетка жена донела баницу па морају да се подсиле и кометари на Моњу и Лисичкуту , куде су сви дриблинзи бравуре, сви шутеви бомбе а сви пасове „ко с руку да му даде“, утакмицата се заврашава. Увек, по неписано правило је било нерешено и увек на крај на средуту на игришето и т`нћите и дебелите се вану за руће и изокају Ура, Ура, Ура - до догодину. Тека се је завршавала свака текваја утакмица, за коју је живејело цело једно градче, једну целу годину, да се по мајтапи, да се по напије и да се по присмеје само на себе си.
Са после толко године једно ми је много јасно.Судијта кој је одсвирил крај на последњу утакмицу на т`нћи и дебели, одсвирил је крај крај и на једно време које се нема врне. Време на слогу и не завис, ка се је човек гладал и ценил само по това колко је бил човек!

Слободан Ћоса Алексић

Zlatan Dudov i Caribrod – najbolji predlozi na konkursu

Tekst preuzet sa sajta:Internet portal Far

Na nedavno raspisanom konkursu za izbor imena Centra za kulturu u Dimitrovgradu i kulturno-umetničkog društva učestvovalo je 11 kandidata. Po oceni komisije prvu nagradu, u iznosu od 10 hiljada dinara, za predlog da Centar za kulturu dobije naziv Zlatan Dudov podelili su Vasil Kamenov, Dimitar Stavrov i Predrag Dimitrov. Špiri Tričkov pripala je prva nagrada za predlog da kulturno-umetničko društvo dobije ime Caribrod.

Na predlog Upravnog odbora Centra za kulturu konačnu odluku o izboru naziva ove kulturne institucije i KUD-a doneće odbornici Skupštine opštine Dimitrovgrad.

Autor: Petar Videnov.

Књига утисака - Димитровград

Гојин Дол, насеље и становништво у 16. веку

Текст преузет са сајта: Виртуелни музеј Цариброд

аутори:
Татјана Катић
Историјски институт, Београд
Срђан Катић
Историјски институт, Београд


Сажетак: Рад се бави демографским и привредним развојем села Гојин Дол у пиротском кадилуку током 16. века, на основу три необјављена турска катастарска пописа Софијског санџака из 1525, 1545 и 1571. године и недавно пронађене султанске заповести из 1566. године. Овај последњи документ тиче се повлашћеног ћуприџијског статуса становника села, који је, по свему судећи, био разлог интензивног насељавања четрдесетих година 16. века. Исти баца ново светло на улогу коју је Гојин Дол имао на једној од најважнијих саобраћајница Османског царства - Цариградском друму. Село је било задужено да поправља и чува мост на Нишави, као и да се стара о безбедности одговарајуће деонице пута.

Кључне речи: Османско царство, Гојин Дол, ћуприџије, Пирот, кадилук, дефтер, 16. век


Гојин Дол налази се око 5,5 km западно од Димитровграда (некадашњег Цариброда). Данас је, услед замирања планинских села и концентрације становништва у граду и ближој околини, једно од најмногољуднијих села димитровградске општине. У периоду турске власти, међутим, Гојин Дол је спадао у групу мањих насеља.

Село је настало на левој обали Нишаве, прекопута брда на десној страни реке, које носи назив Кале и на чијем врху су остаци касноантичког односно рановизантијског утврђења. Новија археолошка истраживања показују да се, у античко време, у непосредној близини овог утврђења (Гојиндолско кале), неколико путева укрштало са једном од најважнијих римских саобраћајница на Балкану. Римски Војни пут (via militaris) ишао је из правца Цариброда десном обалом Нишаве, да би управо у подножју Калеа прелазио на леву обалу и настављао даље према Пироту.

На основу досадашњег стања истражености можемо рећи да се Гојин Дол први пут помиње у турском катастарском дефтеру (tapu tahrir defteri) из 1525. године, као село које припада Пиротском кадилуку Софијског санџака, али нема сумње да је знатно старије. Његов словенски назив, као и старина околних села потврђена турским пописима из 15. века (Попов, 1966) иду у прилог мишљењу да порекло насеља треба тражити у српском средњем веку.

Пиротски кадилук је покривао област од Ниша и Књажевца на западу до Алдомироваца у Бугарској на истоку. Обухватао је поречје Нишаве и њених притока Јерме и Коритнице, Лужницу, Брезник са околином и област Знепоља (Катич и Амедоски, 2010, стр. 158). Овај обим задржао је скоро током целог периода османско-турске власти.

Године 1525. у Гојин Долу су живела 23 пореска обвезника, од тога 18 домаћина, 4 неожењена мушкарца и једна удовица, односно, помножено одговарајућим коефицијентима, нешто мање од 90 становника. У селу је живео и поп, што значи да је постојала и сеоска црквица. Исте године у селима данашње димитровградске општине, регистровано је пореских обвезника: Паскашија 46, Изатовци 33, Влковија 44, Д. Криводол 37, Г. Криводол 52, Сенокос 47, Радејна 66, Поганово 45 и Петачинци 48 (Катич и Амедоски, 2010, стр. 169-191).

Приходи које је држава убирала од Гојин Дола служили су, кроз цео 16. век, за издржавање спахија Софијског санџака. Судећи према врстама пореза, у атару села гајиле су се житарице: пшеница, јечам и мешаница. Мешано жито (мешаница, суражица, каришик, тур. mahlût), обично се садило у брдским пределима, на сиромашнијем тлу. Најчешћа комбинација семена била је пшеница и раж и пшеница и јечам. Ове две пољопривредне културе, као отпорније на ниске температуре, с бољом искористљивошћу хранљивих материја из тла, повећавале су отпорност пшенице и доприносиле бољем приносу. Осим ових, често су сађене и мешавине овса и ражи и овса и јечма. На њивама Гојин Дола, а не само на окућницима, гајило се и поврће, воће, винова лоза и конопља. С обзиром на износ десетине на ширу, закључујемо да се годишње производило око 2230 литара вина. Приликом обрачуна производње жита и вина, треба имати у виду да се није радило о чистој десетини, већ о 13,3% приноса, како то прописује закон за Софијски санџак (Barkan, 1943, str. 251, 253)

Сељаци су држали пчеле, свиње и овце, мада ово последње није изричито наведено у дефтеру, који смо користили. Дажбина од узгоја оваца и коза припадала је султану и приходи од ње су регистровани у посебним дефтерима овчарине, а не у катастарским дефтерима. На основу нешто каснијег пописа трговаца ситном стоком – џелепа, пиротског кадилука, из 1581. године, знамо да је таквих лица било и међу становницима Гојин Дола; уписана су четири џелепа а један од њих је био сеоски поп. Они су били дужни да за потребе становника османске престонице обезбеде годишње 135 грла стоке (Катић и Амедоски, 2012, стр. 149).

У селу је постојала воденица поточара која је радила током целе године. У близини Гојин Дола, осим породичних имања, било је још обрадивог земљишта у власништву села, које је имало статус мезре. Овај термин, најчешће превођен као селиште или пустоселина, означава комплекс пољопривредног земљишта са познатим границама, које је некада било село, на коме су уочљиви трагови стамбених објеката, чесме или старог гробља, и које опет може постати село. На гојиндолској мезри, по имену Извор, сељаци су сејали пшеницу, мешано жито и лан, док је остатак био под травом.

Двадесет година касније, број становника Гојин Дола се скоро удвостручио. У дефтеру из 1545. године уписана су 43 пореска обвезника, 33 домаћина, 7 неожењених и 3 удовице, односно 160 становника. Број људи био је и већи јер су у селу боравиле још две привремено насељене породице. Оне су плаћале тзв. димнину, у износу од 6 акчи по домаћинству (Barkan, 1943, str. 253). Такса на дим или димнина била је посебан порез који су давали досељеници који се нису бавили земљорадњом, већ искључиво сточарством или занатом. После извесног времена таква су лица или уписивана у рају дотичног села, чиме би стекла статус стално настањених, или би мењала место боравишта.

Попис из 1545. године такође бележи и једно војнучко домаћинство у Гојин Долу. Војнуци су хришћани војници који су и пре доласка Турака на Балкан били у активној војној служби средњовековних владара и обласних господара. Потицали су из слоја ситног племства, слободних сељака или влаха, а у војни систем Османског царства уврштени су после Маричке битке 1371. године. Војнуци су, по основу пружања помоћи владару, уживали слободне баштине тј. баштине ослобођене неких или свих пореза, у зависности од војничких обавеза; они су, практично, били сељаци-војници. На основу података из горенаведеног пописа видимо да је војнучка баштина у Гојин Долу била ослобођена плаћања таксе на гумно, коју су иначе плаћали сви остали власници баштина у селу. Намет на вршај или гумно (тур. resm-i harman) био је додатни намет на житарице, наслеђен из предтурских времена. У пиротском кадилуку, као и у целом Софијском санџаку уосталом, убирао се у сталном износу од две мерице пшенице и две мерице јечма по баштини (Бојанић, 1973, стр. 105-106).

Изразито велики демографски раст четрдесетих година 16. века може бити само последица досељавања а никако природног прираштаја. Будући на једном од најважнијих путева Османског царства – Цариградском друму (бивши via militaris), село је, у интересу државе, а и спахија који су тежили да увећају своје приходе, морало бити насељено. На интензивнији раст сигурно је утицала и близина Великог и Малог Цариброда који су, према попису из 1525. године имали укупно 127 пореских обвезника. Велики Цариброд је, осим тога, имао статус мензила – постаје, коју је војска у време похода користила као коначиште, а у мирнодопско доба је служила као поштанска станица на којој су државни гласници мењали коње. Становници Великог Цариброда (63 пореска обвезника) имали су дужност да гаје поштанске коње, због чега су уживали знатне пореске олакшице (Катич и Амедоски, 2010, стр. 167, 176).

Близина већег насеља је онда, као и данас, позитивно утицала на концентрацију људи у околини. Ипак, главни разлог за интензивније насељавање Гојин Дола био је привилеговани положај који је село, како ћемо касније видети, стекло управо у овом периоду.

Нови становници су добијали поседе на државној земљи, на којима су имали право наследног плодоуживања. Староседеоци, а то су власници 13 баштина у Гојин Долу, могли су своја имања да продају, завештају коме хоће односно да с њима по вољи располажу. Некадашња мезра Извор је, по свему судећи, издељена на парцеле и уклопљена у границе сеоског атара, с обзиром да се више не помиње у османским дефтерима.

Пропорционално расту броја становника и обрадивог земљишта, повећани су и пољопривредни приноси. У овом периоду више је сејана мешаница на уштрб пшенице, док је узгој лозе значајно порастао, као последица веће потражње вина. Ако се становништво Гојин Дола, за период од двадесет година, скоро удвостручило, производња вина се више него утростручила; годишње је износила око 7310 литара. То очито нису биле довољне количине, јер се у селу продавало и вино произведено у другим местима, о чему сведочи тржишна такса на вино тј. баџ на вино (в. Прилог бр. 2). Према нашем мишљењу, убирање винског баџа, односно продаја већих количина вина, сведочи о постојању неке врсте свратишта у Гојин Долу.
У другој половини 16. века, према попису из 1571. године, број становника је незнатно порастао. Иако је регистровано мање пореских обвезника него приликом претходног пописа, укупно 41, број целих породичних домаћинстава, односно кућа је повећан за две, па тако имамо: 35 домаћина, 4 неожењена и 2 удовице, односно укупно око 170 становника. Том броју такође треба додати и два привремено настањена домаћинства, чија нам структура није позната.

Анализирајући лична имена у сва три турска дефтера дошли смо до закључка да је реч о стабилном становништву чији се континуитет може пратити из пописа у попис. У Прилозима уз овај рад подвукли смо имена која се појављују у два од три пописа. Осим њих, лако је идентификовати, уз помоћ патронима, и друге припаднике једне исте породице. Примера ради, 1525. године уписан је Брајан Андрија на баштини, 1545. године његов син Андрија Брајан, војнук (на баштини), тада још увек неожењен, а четврт века касније Андријин син, а Брајанов унук, Станко Андрија. Године 1525. међу староседеоцима који имају своју баштину, уписан је и извесни Новак Добромир, двадесет година касније његов син, Радослав Новак, а 1571. године, унук Илија Радослав. Сличних примера има још.

Континуитет гојиндолског становништва указује на релативно мирно политичко и економско стање у овом делу Царства. Без обзира што се село налазило на Цариградском друму, кога савремени истраживачи, често „оптужују“ за депопулацију насеља, видимо да то у овом периоду није био случај. Штавише, Гојин Дол је, због свог географског положаја, уживао извесне привилегије, које би нам остале непознате уколико бисмо се ограничили само на рад с катастарским дефтерима.

Недавно смо, истражујући у Архиву Председништва Владе Републике Турске у Истанбулу, у збирци Финансијских дефтера, пронашли документ који баца ново светло на статус становника Гојин Дола. Ради се о резимеу заповести коју је централна власт послала пиротском кадији почетком јуна 1566. године. Из документа се види да је извесни Михаил дошао у Цариград, као представник села, и затражио правду. Према његовим речима, село Гојин Дол налази се поред моста на Нишави а његови становници, још од времена претходног пописа (од 1545. године – прим. аут), имају статус чувара мостова – ћуприџија. Као такви, они су ослобођени свих ванредних данака и обичајних намета (тур. ‘avârız-ı dîvâniyye ve tekâlif-i örfiyye). Неки од убирача пореза, међутим, не поштујући одредбе старог дефтера, траже од њих да ове намете ипак плате, као да су обична раја. Султан, зато, наређује кадији Пирота, да прегледа потврде о ћуприџијском статусу које сељаци имају у рукама, и да податке о томе унесе у нови дефтер, како их нико више од порезника не би узнемиравао (детаљније в. Прилог бр. 4).

Нови дефтер који се овде помиње јесте онај из 1571. године. Наиме, сâм попис становништва Софијског санџака спроведен је 1565/66. године, али је процедура сређивања података и поделе прихода трајала неколико година. Завршна верзија дефтера која се чува у Истанбулу потврђује да је разлога за жалбу било, јер, поред имена становника села Гојин Дол и њихових дажбина није унета напомена да се ради о ћуприџијама који имају повлашћен положај. Пописивач је грешком изоставио ову примедбу, па је тако у свим копијама пописне књиге, од провинцијске до оне у султановој архиви, Гојин Дол регистрован као обично рајинско село. Зато не треба да чуди што су порезници, позивајући се на оно што пише тј. не пише у дефтеру, тражили од сељака да плате све дажбине у пуном износу. Да разлика у давањима није била мала илуструје пример Цариброда из 1525. године: 63 пореска обвезника која су имала повлашћен статус улакчија јер су гајила поштанске коње, плаћала су укупно 3365 акчи, док су 64 обвезника са статусом обичне раје плаћала 6908 акчи (Катич и Амедоски, 2010, стр. 167, 176).

Да би исправили неправду, јер, како су сами истакли, на њихово одржавање ћуприје на Нишави нико никада није имао замерке, становници Гојин Дола су међу собом изабрали једног од најугледнијих да отпутује у Цариград и да жалбу лично преда царском Дивану. То је био Михаил, највероватније син Радоја, који је имао своју баштину (в. Прилог бр. 3) и сигурно припадао најстаријим породицама у селу. У Михаиловим путним трошковима (храна, ноћење у коначиштима дуж Цариградског друма и у Истанбулу, и евентуално мито), сигурно да је учествовало цело село јер је ишао да заступа заједнички интерес. С обзиром да су Гојиндолци поседовали потврде (хуџете) које им је својевремено издао пиротски кадија о томе да су ћуприџије, и да су исте могли кадији да поднесу на увид, одлука престоничких власти није се дуго чекала.

У Османском царству су различите групе хришћанског становништва имале мање или више повлашћен положај у односу на рају у пуном смислу те речи. Било да су припадали војничким или полувојничким редовима, као што су војнуци, мартолоси, пандури и други, или тзв. „повлашћеној раји“ – дербенџије, ћуприџије, улакчије соколари, рудари, оризари и остали, заједничко за све њих је да су обављали користан посао за државу, због чега су били адекватно награђени. Они који су бринули о одржавању и безбедности путева и уопште о саобраћају били су, скоро увек, у потпуности ослобођени од плаћања тзв. „ванредних данака и обичајних намета“. То је група пореза у новцу, натури и кулуку, који су служили за задовољење ванредних државних, пре свега ратних потреба. Плаћали су их сви поданици Османског царства, без обзира на веру, који нису припадали војничком слоју, изузев трговаца. Даље је „повлашћена раја“, у зависности од обима посла, могла бити делимично или потпуно ослобођена још неких новчаних и натуралних давања (Зиројевић, 1974, стр. 179)

На Цариградском друму, у долини Нишаве, било је неколико дербенџијских села, највише на потезу између Пирота и Беле Паланке, док између Цариброда и Пирота није било ниједног. У том светлу положај Гојин Дола постаје још значајнији. Јер, ћуприџије нису само бринули о стабилности и издржљивости ћуприје већ и о безбедности одговарајуће деонице пута. На овај начин они су вршили и дербенџијску службу (Зиројевић, 1974, стр. 176; Orhonlu, 1990, str. 32-33).

Гојиндолске ћуприџије су стражарили у близини моста, а савршен положај за то пружало је најдоминантније узвишење у околини - брдо Кале на десној обали Нишаве. То потврђује и легенда, која, иако смештена у античко доба, садржи у себи одјек турских времена. Она говори о нападачима који дуго времена и без успеха опседају тврђаву све док их нека баба не посаветује да опседнутима пресеку воду и то тако што ће три дана хранити мазгу а неће јој дати да пије, па, када је после пусте, где мазга закопа ногом ту је водовод. Ови су тако и учинили, али опседнути и даље нису хтели да се предају. Из тврђаве се чула лупа бубња, што је био знак да су још увек ту и да се чак веселе. После дужег времена нападачи су ипак успели да провале у тврђаву али је она била празна. Римљани су је кришом напустили и за собом оставили закопано благо (Ћирић и Живковић, 1994, стр. 126).

Оно што нам је привукло пажњу у овој причи јесте звук бубња који се чује из Гојиндолског утврђења. Стари путописци и османски хроничари, описујући стражаре на путевима, често помињу бубањ као средство којим се путницима давало на знање да је пролаз безбедан. Они пишу да дербенџије даноноћно стоје на узвишењима и на местима која могу да послуже као заседа разбојницима и ударањем у бубањ дају знак да се може проћи. (Зиројевић, 1974, стр. 177). Звук бубња је тако вековима био део пејзажа Цариградског и осталих друмова Османског царства, па је, премда у другом контексту, уткан у легенду о римској тврђави на узвишењу Кале.

Народно предање и царска заповест о ћуприџијама Гојин Дола, свака на свој начин, потврђују у науци већ познату чињеницу, да су трасе старих римских путева, попут via militaris и via Egnatia, у скоро неизмењеном облику служиле и у време Османлија. С друге стране, стицање ћуприџијског статуса водило је до оживљавања једног насеља, његовог интензивнијег демографског и привредног раста. Управо то се и догодило Гојин Долу четрдесетих година 16. века.

* * *

Прилог бр. 1

Попис 1525. године

Тимар Диване Турсуна
Село Гојин Дол, припада Шехиркоју (Пироту)

Радослав Борислав баштина; Бранко Радослав баштина; Тодор Радослав баштина; Марко Радослав; Дабижив Андрија баштина; Брајан Андрија баштина; Влаја Јован баштина; Џура Влаја; Радивој Радослав баштина; Дабижив Брајо баштина; Раја Јован баштина; Пејо Бранко баштина; Јован Радослав баштина; Новак Добромир баштина; Радослав Новак; Стојан поп; Јовак Влаја; Стајко Влајин; Џура Јован неожењен; Радомир брат Пеје неожењен; Дмитар Бранко неожењен; Дмитар Лалка неожењен; удовица Продана.
Кућа 18, неожењених 4, удовица 1, баштина 13.

Приход:

спенџа 556 [акчи]
пшеница, 29 мерица , вредност 319 [акчи]
мешаница, 5 мерица, вредност 25 [акчи]
такса на гумно: пшенице 26 [мер.] вредност 286 [а.], јечма 26 [мер.] вредност 130 [а.]
такса на сено 130 [акчи]
такса на повртњак 25 [акчи]
десетак од конопље 30 [акчи]
десетак од меда 50 [акчи]
десетак од шире, 29 медри, вредност 295 [акчи]
десетак од воћа 50 [акчи]
млин са једним каменом, такса 30 [акчи]
свињарина са Божићем 108 [акчи]
бадухава и младарина 40 [акчи]

Укупно 2075 [акчи]

Мезра Извор, припада Шехиркоју, речена мезра је сејалиште овог села (оштећен текст) је обрађују.
пшеница, 5 мерица, вредност 55 [акчи]; мешаница, 3 мерице, вредност 15 [акчи];
десетак од траве 10 [акчи]; десетак од лана 20 [акчи].

Укупно 100 [акчи]


Прилог бр. 2

Попис 1545. године

Тимар Јусуфа
270. Село Гојин Дол припада Шехиркоју

Стојан Станко; Радоје Пејин; Јован поп; Тодор Данин баштина; Радивој Радосав баштина; Момчил Брадин баштина; Радослав Новак баштина; Никола Данајил баштина; Пејо Бранко баштина; Пејо Радосав баштина; Јован Радосав; Марко Радосав баштина; Стајко Џурин баштина; Јовиша Брајан баштина; Петре Станко баштина; Рајан Богдан; Ђура Јован; Џуџа Марко; Џуџа Бранко; Драгомир Брајин; Велиша Радој баштина; Богдан Ралин; Неша Новак; Неша Ралка; Брале Стајко; Јова Ралка; Дуја Илија; Радомир Ралка; Стајко Влајин; Стојан поп; Тишма Богојан; Боја Стојан; Лалка Јован; Ђурђе Пејин неожењен; Станиша син Џуре неожењен; Недељко преселац неожењен; Радомир Алексин неожењен; Јова Илијин неожењен; Андрија Брајан неожењен, он је војнук; Деја Стојан неожењен; удовица Недељкова; удовица Петра; удовица Стана.

Кућа 33, неожењених 7, удовице 3, баштина 13 од тога 12 насељених и 1 војнучка.
Приход:
спенџа 1018
пшеница, 54 мерице, вредност 594 [акчи]
мешаница, 111 мерица, вредност 555 [акчи]
такса на гумно: пшеница, 24 мер., вредност 264 [а.], јечам 24 мер., вредност 120 [а.]
такса на сено, повртњак и конопљу 168 [акчи]
димнина 12 [акчи]
десетак од кошница 256 [акчи]
шира, 95 медри, вредност 475 [акчи]
такса на кош 26 [акчи]
свињарина 195 [акчи]
десетак од воћа 84 [акче]
нијабет , младарина, глобе, пољачина и баџ на вино које долази споља 40 [а.], 233 [а.]

Укупно 4000 [акчи]


Прилог бр. 3

Попис 1571. године

Тимар Мустафе сина Омеровог
341. Село Гојин Дол, тимар поменутог и осталих, припада иаведеном [Шехиркоју]

Стојан Тодор баштина; Михаил Радој баштина; Дмитар Војо баштина; Илија његов син; Џура Момчил баштина; Илија Радослав баштина; Драјко Никола баштина; Стојке Данке неожењен; Џурџе Пејин баштина; Тохољ Пејин баштина; Аврам Тохољ; Радослав Марко баштина; Џурџе Марко; Стајке Џурин баштина; Петар његов син; Влаја његов брат; Игњат Божета баштина; Браноје Брајин баштина; Боја Рајин; Пејчо Брајко; Неша Новак; Џуџа Пејо; Пејо Ралка; Пејчо његов син; Браја Стајко; Дуја Илија; Пејчо Дујин; Радомир Радослав; Боја Стојан; Јова Илијин; Пејо његов син; Станко Андрија баштина; Пејо Бранко; други Џуџа Марко ; Татомир Брајин; Јова његов син; Миха Драјке неожењен; Михаил Радослав неожењен; Дмитар Игњат неожењен; удовица Стана; удовица Дујка.
Лица 41 кућа 35 неожењених 4 удовица 2 баштина 13

Приход:
спенџа 987 [акчи]
пшеница, 95 мерице, вредност 1045 [акчи]
мешаница, 95 мерица, вредност 665 [акчи]
такса на гумно: пшеница, 26 мер., вредност 286 [а.], јечам 26 мер., вредност 182 [а.]
такса на сено, конопљу и повртњак 282 [акче]
димнина 12 [акчи]
десетак од кошница 298 [акчи]
шира, 95 медри, вредност 565 [акчи]
такса на кош 135 [акчи]
свињарина са Божићем 216 [акчи]
такса за издавање тапије на земин 165 [акчи]
десетак од воћа 65 [акчи]
баџ на вино 145 [акчи]
такса на трску 34 [акче]
од прихода од пронађених робова и робиња, говеда, оваца и другог 128 [акчи]
нијабет, младарина и пољачина 390 [акчи]
Укупно 5600 [акчи] : Део реченог Мустафе 1600; део Курда сина Мустафиног 1500; део Мустафе сина Мехмедовог 1600; део Хусејна 900 [акчи]


Прилог бр. 4

Резиме султанске заповести

Шехиркојском кадији заповеда се следеће:

На Порту је стигао зимија Михаил, један од становника села по имену Гојин Дол и изјавио следеће: „Наше село се налази поред моста и када год је потребно да се сређује и поправља, ми пазимо на тај мост и надгледамо га и сређујемо га и оправљамо, због чега смо у царски дефтер уписани као ћуприџије, ослобођени од диванских намета и обичајних терета. И док ми тако, у складу са вилајетским дефтером, без иједне мањкавости обављамо нашу ћуприџијску службу, чувамо и надгледамо речени мост и поправљамо га и дограђујемо када год се за то укаже потреба, нама додијавају, супротно вилајетском дефтеру, говорећи: Нешто вам се мора узети на име пореза!“
Стога ја заповедам: Када стигне моја часна заповест, прегледајте оверене хуџете које речени [становници] имају у рукама и унесите примедбу о томе у препис новог вилајетског дефтера. И ако они стварно чувају и надгледају мост поред села, поправљају га и обнављају када год је поправка и доградња неопходна, и своју дужност обављају без икаквих замерки, таква лица, због ћуприџијске службе, треба да буду уписана у царски дефтер као опроштена [од пореза]. Сходно томе, треба да буду оптерећена у складу са дефтером вилајета а да их, супротно њему, нико ни на који начин не злоставља и тако нека је записано. Чувајте у рукама ову моју часну заповест. Тако да знате! Написано 15. Зилкаде 973 године. (3. Јуни 1566)

Чланак је резултат рада на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Од универзалних царстава ка националним државама. Друштвене и политичке промене у Србији и на Балкану (Ев. бр. 177030).

1 Општина Димитровград обухвата 42 села у предеоним целинама: Горње Понишавље, Горње Високо, Забрђе, Бурел и Дерекул. Статистички подаци о сваком селу могу се видети на званичном сајту општине http://www.dimitrovgrad.rs
2 Извештај о недавним археолошким радовима на овој деоници via militarisa видети на http://www.heritage.gov.rs/latinica/zastitna_arheoloska_iskopavanja_koridor_10_Seliste_Via_militaris.php
3 Istanbul, Başbakanlık Osmanlı Arşivi (даље BOA), Defterhâne-i Âmire Tahrîr Defteri (даље TD) nu 130, с. 355. Сумарни подаци из овог пописа преузети су приликом израде компилативних дефтера Румелије 1530. године (Istanbul, BOA, TD 167, TD 367 и TD 370). Подаци који се односе на Софијски санџак налазе се у BOA, TD 370 и објављени су у виду фототипског издања 370 Numaralı Muhâsebe-i Vilâyet-i Rûm-ili Defteri (937/1530), I-II, Dizin ve Tıpkıbasım, T.C. Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü Osmanlı Arşivi Daire Başkanlığı, Yayın nu: 55, 59, Defter-i Hâkânî Dizisi VII, Ankara 2001-2002. Попис Пиротског кадилука налази се у првом тому, на странама 217-235. За превод овог извора на бугарски језик в. Катич и Амедоски, 2010.
4 Istanbul, BOA, TD 130, s. 355. Укупан број становника израчунат је тако што су домаћини, старешине целих породица множени коефицијентом 4,4, удовице представнице крњих домаћинстава коефицијентом 2,5, док су неожењени рачунати појединачно јер су као такви и регистровани. Коефицијенти преузети од Рашевић М. (2001), Демографске прилике и становништво. У М. Мацура (ур.), Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године (424-431). Београд, Српска академија наука и уметности.
5 Године 1525 приходе Гојин Дола убирао је спахија по имену Диване Турсун, 1545. спахија Јусуф, а 1571. спахије: Мустафа син Омеров, Курд син Мустафин, Мустафа син Мехмедов и Хусејн. Istanbul, BOA, TD 130, s. 355; TD 236, s. 418; TD 492, s. 433.
6 Istanbul, BOA, TD 130, s. 356.
7 Istanbul, BOA, TD 236, s. 418. Подаци о две куће, једној удовици и приходу од 554 акче, средином 16. века, које наводи Ћирић (1979, стр. 143) не односе се на Гојин Дол већ на неко друго село. Наиме, приређивач турског пописа, А. Велков (1974, стр. 138) је село које се једино може читати као Вин дол или Вејин дол (можда Вихни дол) прочитао као Оиндол и погрешно га идентификовао са Гојин Долом.
8 Istanbul, BOA, TD 492, s. 433.
9 Istanbul, BOA, Maliyeden Müdevver Defteri nu 2775, s. 1643.
10 Istanbul, BOA, TD 492.
11 Исто, 355-356.
12 Најближе дербенџијско село било је Калотина која је тај статус имала средином 16. века. Istanbul, BOA, TD 130, s. 270.
13 Istanbul, BOA, TD 130, s. 355-356.
14 У самом попису недостаје једна баштина; највероватније је упис избледео па га није могуће идентификовати.
15 Порез у износу од 25 акчи, који је сваки за рад способан хришћански поданик Османског царства плаћао „господару земље“ на којој је живео, односно кориснику тимара, зеамета, хаса или вакуфа. Удовице су плаћале умањену спенџу од 6 акчи.
16 Назив дрвене посуде за мерење жита и основна мера за жито. Према одредбама закона, уписаног у дефтеру из 1525. године, у пиротском кадилуку је у употреби била мерица од 54 османске оке (1 ока= 1,28 кг), односно 69 кг (Barkan, 1943, str. 251).
17 Дажбина преузета из предтурског времена, представљала је новчани еквивалент једних кола сена која је свака баштина била дужна да преда спахији. Давала се у износу од 10 акчи по баштини. (Исто, 252).
18 Основна обрачунска мера за вино или ширу у Османском царству, чија је запремина варирала од области до области; не знамо која је била величина медре у Пиротском кадилуку. Стандардна истанбулска медра имала је 10,256 литара.
19 Такса за клање свиња у зимском периоду.
20 Бадухава је назив за групу различитих дажбина, најчешће таксе за изрицање казни за крвне деликте, глобе, таксе за издавање тапије и слично. Младарина је порез који су плаћали сви поданици Османског царства приликом удаје кћери, без обзира на вероисповест и припадност друштвеном слоју.
21 У дефтеру из 1530. године преписивачи су погрешно унели износ од 1000 уместо од 100 акчи (Катич, Амедоски 2010, с. 181).
22 Istanbul, BOA, TD 236, s. 418.
23 Мисли се да су у поседу раје.
24 Дажбина која се узимала у време бербе грожђа, а давала се по винограду, независно од количине приноса.
25 Приход од новчаних казни које је изрицао наиб или кадија за мање преступе као што су крађа, прељуба и слично.
26 Обичајна дажбина за чување усева на њивама.
27 Istanbul, BOA, TD 492, s. 433.
28 Џуџа је хипокористик од Џурџе, отуда се овде наглашава да је друго лице у селу са истим личним именом и патронимом.



Литература

Barkan Ö. L. (1943), XV ve XVI ıncı asırlarda Osmanlı İmparatorluğunda Ziraî Ekonominin Hukuki ve Malî Esaslar, I cilt, Kanunlar, İstanbul, İstanbul Üniversitesi.
Бојанић Д. (1973), Фрагменти опширног пописа видинског санџака из 1478-81. године, Мешовита грађа (Miscellanea) II, 79-191.
Велков А. (1974), Откъс от регистър на зиамети, тимари, вакъфи и войнуци в Пиротско, Пернишко, Софийско и Врачанско, Извори за българската история, XX, София, Българската Академия на науките, 134-168.
Зиројевић О. (1974), Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Београд, Историјски институт.
Катич Т., Амедоски Д. (2010), Съкратен регистър на Пиротски кадилък от 1530 година, Известия на държавните архиви 99, 158-200.
Катић Т., Амедоски Д. (2012), Попис џелепа пиротског кадилука из 1581. године, Мешовита грађа (Miscellanea) XXXIII, 143-170.
Orhonlu C. (1990), Osmanlı İmparatorluğunda Derbend Teşkilâtı, Istanbul, Eren.
Попов Н. (1966), Тимари в нахиите Висока и Знепол, Извори за българската история. XIII, I том, 355-387.
Ћирић Ј. (1979), Насеља горњег Понишавља и Лужнице, порекло и истраженост, Пиротски зборник 8-9, 121-176.
Ћирић Ј., Живковић Н. (1994), Легенде и предања о селима пиротског краја, Пиротски зборник 19/20, 119-138.


Необјављени извори

Istanbul, Başbakanlık Osmanlı Arşivi, Defterhâne-i Âmire Tahrîr Defteri nu: 130, 236, 492
Istanbul, Başbakanlık Osmanlı Arşivi, Maliyeden Müdevver Defteri nu 2775