Gornji Krivodol - Selo sa pogledom na EU

Slobodan Ćosa Aleksić
Ako ikada stignete tako daleko, visoko ili toliko skrenete van glavnih saobraćajnica da vas put nanese čak na krajnji jugoistok Srbije čeka vas nagrada. Ima pomalo nezgrapno ime Gornji Krivodol.

Ostalo je saglasje prirode i čoveka, koje i sa malo ljudi deluje moćno, trajno i večito kao da će nadživeti Armagedon.

Gornji Krivodol je selo Visoka, prirodne regije oko reke Visočice koja počinje u Bugarskoj kod grada Godeča, a završava se ispod Temske nedaleko od Pirota. Jugozapadna međa joj je Vidlič, a severoistočna Stara planina. Sedamnaestak kilometara podeljeno je na Gornji i Donji Visok. Gornji je nekada pripadao Bugarskoj, a Donji Srbiji. Od 1920. samo je nekoliko sela i Godeč u Bugarskoj, ostalo naše i manje više pusto. Gornji Krivodol je upravo najisturenija tačka sa naše strane. Selo sa sedamdesetak kuća u polju jagoda, nadomak šume, sa potokom koji ga deli na dve mahale, sa putem kojim se najlakše penje na vrh Kom, sa kućama prastarim i začudo još uvek u dobrom stanju, popločanim sokacima i svega četrnaest stanovnika.

Kada sam ga posetio bio je početak juna, spremala se kiša, jagode su tek stizale i bilo ih je mnogo. Saznao sam da ih ima šumskih, koje su krupnije i slađe i poljskih, koje su sitnije, češće i mirišljavije. Ipak nije mirisalo, ni na jagode, ni na kišu, nego na prošlost čija se aroma ne upija nozdrvama, nego čulima koja su nam osećanja podarila.

Već u dolasku znao sam da je Donji Krivodol selo u koje je stigla prva vršalica i prvi traktor na području koje danas zovemo Pirotski okrug. Bilo je to pred rat koji ga je prebacio pod jurisdikciju Okruga Godeč, da bi ga četiri godine kasnije pridružio Srezu caribrodskom. Došao sam da vidim livadu „rekoredrku u biodiverzitetu“ sa manje od hektara na kojoj uspeva nešto manje od petsto biljnih vrsta i farmu autohtonih životinjskih vrsta, gde telad buše izgledaju kao lanad, mladi mangulice kao tasmanijski đavoli, a jaganjci karakačanske ovce, kao zagasite pufne za skidanje šminke. I sve sam to video i zaista je lepo.

No, nekako sam uvek bio zagledan u terasasto raspoređen niz kuća, sa obaveznim ćoškama (čardacima) i u avlije sa neobičnom vrstom šimšira ili možda neke patuljaste tuje i pogledom koji je premašivao nekadašnju gvozdenu zavesu i dosezao današnju EU, oličenu u čudno lepim selima sa „romantičnim“ imenima Brlja, Komštica ili Ropot, čiju su bajkovitu vizuru za dugo pokvarile danas puste i već oronule višespratnice građene za nekadašnje čuvare pravovernog komunizma i granice prema SFRJ.

A onda je počela kiša. Stigla je kao neprozirna zavesa iza nekad gvozedene zavese. Naterala nas je u džip i na put prema Dimitrovgradu. Moj prijatelj i vodič Nikodija pustio je muziku. Pevala je Nana Muskuri „Amasing Grace“. Mada iz druge tradicije, pesma i glas su sasvim dobro legli za oproštaj sa Gornjim Krivodolom, selom sa pogledom na EU, koje kao stvarni Megido, spaja raj i pakao planine domovine i imenitelja Balkanskog poluostrva sa napevom, energijom i glasom Galje Balkanske i sondom Vojadžer poslatom svemiru da ostavi poruku o svima nama na Zemlji.

Анегдоте с Царибродсће легенде!

Tекст преузет са сајта Виртуелни Музеј Цариброд

“ПАШАТА”

Кажу Цариброџање много пију. Они пију, ама и уче, много Цариброд има учени по бел свет. А, за пијење, верно се много пије, ама неје това пијење до бој, него се пије за веселбу и шалу (мајтап). Оно ко да се и не пије ка у Цариброд плизнуле кавене на све стране. Још у старо време, ка је Цариброд имал 2000-3000 житеља, имало је около 50 кавене. А, и ка отидемо у друг град, не варкамо да најдемо сладкарницу, него тражимо јевтину кавену - тека ни остало од тија царибродсћи боеми, што су живејали преди нас.

Тека било "модерно" порано напивање у Софију и две царибродсће легенде - СПАСЕН "ПАШАТА" и АСЕН "ЦРЕВАРАТ" често с влакчето отодили до Софију "на по једну"!
Једнуш ка испили "по једну" и се заврчали с транвај до софијскуту гару, Цреварат поштен, пришъл до човека с униформу да купи билети: "Другарю кондуктер, две билетчета моля". "Аз несъм кондуктер бе, аз съм морски офицер!" -казал му он. ЦРЕВАРАТ ИСКОКОЛИЛ: "ИЗРИПУЈ ПАШО, УКАЧИЛИ СМО СЕ НА ПАРАХОД!!!".

текст : Никола Алексов

***

"ГАГА ЦИГАНЧЕТО"

Једън од легендарни "царибродсћи цигансћи роми" беше ГАГА ЦИГАНЧЕТО -цигулар, редован гос на "Гацино", "Галино", стар "Балкан", а и у ресторацијуту на гаруту. И нигде не улазеше без цигуљћуту.
Ка бео момче обичао да седнем с њега на по биру и да си пооратимо. Једнуш га пита за једну случку дали је било истина и он ми рече дека је верно.
При његовете "редовне визите" у ресторацијуту на гаруту једнуш улезал црнац да се почерпи. Гага га узгледал и отишъл при детето што служи пијење - "Абе, дете, одека је тија, гледе колко је црн, ко ђавол???", а детето му рекло: "Гаге, тија је из Африку, они тамо су свите црни ко ђавоље". Гага се мислил, мислил, па одапел: "ДЕТЕ, ПА КА СУ ОНИ ТОЛКО ЦРНИ , КВИ ЛИ СУ ЊИ ЦИГАЊЕТО ТАМО!?!".

текст : Никола Алексов


***

"КЛАРИНЕТИСТ - ЂЕНЧА ЦЕКОВ"

"Лепа је прича о кларинетисти Ђенчи Цекову, виолинисти Гаги и њиховој банди, Бардилу, Момели и Гоши Жољи. Оркестар је био мешовит - циганско- бугарски, али би га најправилније и по ономе што су свирали и како су изгледали и опходили се према музици и људима, требало звати господски. Иза кларинетисте Ђенче остало је страхопоштовање међу његовим колегама за његову интерпретацију Монти чардаша, иза Гаге, данас би рекли ауторска ствар - Васо Џувалеа, Бардил је због песме Воларе добио надимак Модуњо, где се прво О изговара као У, а последње као А".
Петар Попов: "Ђенча обичаше чашкуту, па затова псујеше кавену с басамаци (Балкан). Иначе, носеше и багаж на путници од гарата до центарат за ситне паре! Чини ми се да имаше фалинку на једно око? (стаклено). Другар му и "колега" беше и Сава - познати свирач у дудуче (фрулу)"
Слободан Алексић :"Па ти не знајеш ли, он се је с једнога госта на Цариброд кладил у ћило рећију да че си изавади око. Овија се упецал, на Ђјенчу стигла рећијата, он одсипе у часку, изавади си вештачкото, пропере га у часкуту и окне : радимо, радимо, пијемо, пијемо, да живеје Ђенца Ђенчовсћи!. Иначе, по думу на Пепи Жољу, Ђенца је бил најбољи „кларинетиста кога је чул".

***

"СЛОНАТ Е В РЕМОНТ"

Ка почемо да се бричимо (трчи, трчи, па влакно) и ни, ко Пашуту и Цреваратога, почемо да вачамо влакчето за Софију и да јуримо девојчетија отуд границу! Идеомо у квартал "Слатина", тамо имаомо другаре и гаџета (девојчетија).
Једън од другарете ни прати "абър" да дојдемо у Софију, че се дава убав филм у центарат, окал се "СЛОНАТ Е В РЕМОНТ". У това кино се скоро давал и филмат "ЖЪЛТАТА"- с Ружицу Сокић у главну рољу, за Българию у времето на Тодора Живкова, голем еротсћи филм. Каже, залепена огромна бела плаката с заглавије, ама нема слиће, сигурно је од западат и има много еротика, па несу смејали да туре слиће.
Ни се утегнемо у фармерће (дънће) и јаћета од џинс и отидомо у Софију - квартал "Слатина". Дојдоше и девојчетија и свите правац - ЦЕНТАР!!! Ка стигомо, оно верно залепена голема бела ретија, ама на њу пише: "САЛОНАТ Е В РЕМОНТ"!!!

текст : Никола Алексов

***

"ИМАШЕ СЕ - ДАВАШЕ СЕ"

Порано Цариброд имаше "ДУШУ", све некико беше по различно од са! Куде ко улезнеш - шала, смејање, неје ко са - у једън кафић улази једна партија, у друг друга и само нешто шъпчу ...
У "ГАЦИНОТО" беше на моду, у сепарето, да се конзумирају "овче главе, телешће главе" и, нормално, това се засипујеше с много алкохол.
По това време тамо бил конобар Пера из Мазгош и једва чекаше да "подстриже" некога из компанијуту. Е, никој неје бил толко глупав да не види това, ама, ИМАЛО СЕ - ДАВАЛО СЕ.
Једнуш га питали: " Абе, Перо, ко сваћи пут сипујеш пијење поди рецкуту на чашуту?". "Не видим добре бе, у пензију требе да ме прате!". "Па, ка не видиш добре, што не насипеш нади рецкуту!".
"Е, ТОЛКО ПА НЕСЪМ ЋОРАВ" - правдал се он.

текст : Никола Алексов

***

АГА ЏАЏИН, БУЗА И МАНАСТИРЧЕТО

"Заправо манастирчето је постало место хедонизма, где се и пред божијим очима у свакојаким временима уживало у малим стварима које живот значе. Индикативна је прича о Аги Џаџином, бонвивану с почетка прошлог века, који је с друштвом и бидоном вина обичавао да убија време на манастирчету. Имао је навику да када се вино попије најмлађег из компаније са бидоном и цедуљом свом оцу пошаље у град. На цедуљи је увек исписивао исти текст - „Санде! Још вино! Ага!“ Веза је дуго функционисала, све до дана када се бидон вратио празан, а цедуља је у отпоруци имала одговор: „Мили сине, Аге! ку.... вино! Санда!“
Но, манастирчето памти и много опорије приче, као ону о Ивану Бузи, који је 60-их одбио да са манастирчета оде на „информативни“, па су на манастирчету „литнуле (одлетеле) пет милиционерсће шапће“, а Буза добио три године Голог отока и много касније репортажу у загребачкој „Арени“. Неправда према њему никад није исправљена. Буза је допао затвора само зато што је, као заклети хајдуковац, на провокацију истих милиционара рекао да ће радије да навија за софијски ЦЕДЕНЕА, него за Звезду.
Тако је тада било у пограничним подручјима. А сада? Па још увек је лепо имати тихо место за уживање у малим стварима. Управо онакво какво је манастирчето".

текст: Слободан Алексић Ћоса

***

"ЕМИЛ СОКОЛОВ - ЕМЧА ЦОЦИ"

Да се не помисли да у царибродсће легенде спадају само боеми и музиканти .
Има и големи интелектуалци, добротвори и спортисти. Једън од њи је и Емча Цоци, човек кој много направи и за Цариброд, а и у Цариброд. Заједно смо играли кошарку у КК "Свобода" и он беше једън од нај - добрите.
Дали му остало од деду му, Соколов Наку - бившега кмета на Цариброд и човека, колко је мене познато, кој је напрајил главнуту улицу с тија камење, он и Емча много напраји у Цариброд. Његова је заслуга што Строшена чешма тека убаво денъска изгледа, а и свете чешме около Цариброд: "Љуља", "Кърнишор", "Јазвиње"...
Његова је заслуга што и градската гробишта тека изгледају. Уреди ђи ко градину и ограду напраји. Ка напраји КАПЕЛУТУ, беше расписал конкурс за гробаре, ама никој нече да се навача да работи туја работу. Мој пријатељ, Ташко Даскалат, рече че конкурише, обећал му бил Емил - прво малко че поработи ко гробар, а после че га унапреди у КАПЕЛ МАЈСТОРА!!!
У това време у "Комуналац" работеше и мој кум, Комаръцат. Емил га одвел на КАПЕЛУТУ и му рекъл: "Комар, од денъска ти че будеш шеф тука. Тети столица, тети маса, те и ТЕЛЕФОН смо купили, оно још несмо га прикључили, ама нека седи тука за украс". "Директоре", казал му Комар, "ја си телефонат понеси". "Што Комар?!?" - питал Емил. "А КВО АКО СЛУЧАЈНО ДЪРНЕ, А ЈА ЗНАМ ДА НЕЈЕ ПРИКЉУЧЕН - ТРЕБЕ НОЂЕ ДА СИ ПОТРОШИМ НАДОЛЕ ИЗ БАСАМАЦИТЕ!!!" - рекъл му Комар.

текст : Никола Алексов

***

"ИНТЕРВЈУ - ЛЕЛЕ, ВЕРНО"

Ка поодрастомо и станумо студенти, случајно ја ,СИКА - САБАТА и покојни (Бог да га прости) Иван Божилов - "Цивкан", беомо у Београд (ја и Иван тамо студираомо) и беомо пошли при Слободана Алексића - Ћосу на "видение", ка разбрамо - умрел другарјат ТИТО. До викање беше дошло! После, (царибродска работа), се напимо. Док ни слапутаомо по "Кнез Михајлову" и ка чумо дека је умрел другарјат Тито, дојде јед'н журналист до нас да ни пита потресли ли смо се заради Титу. Ни се узгледамо, да видимо кој че орати. Сабата одлучи, он че орати и тека и би. После ја га пита што тека одлучи, а он рече: "У това време у "БЛЕД" сигурно пију Бага и Мирча - Тарзан и слушају радио, (тамо радиото стално беше укључено), и има да се одушеве ка ме чују". Добре, реко ја, а знајеш ли дека и башта ти Митко слуша радио и он ти даде парице за леб да ручаш и мисли да си у Ниш на предавања, а ти слапуташ по Београд!!! "ЛЕЛЕ, ВЕРНО" - рече он и мислеомо да трчимо по журналистатога да избрише това, ама он се шмугнул у тарапануту и това отиде у етар!!!

текст : Никола Алексов


***

"МИЋА - МАЈМУН"

"Плн с паре, у фина кола, убаво облечен, намерисан с Брут и Виктор, плн с прикасће, духовит, симпатијага с една дума, намерил си мома, ја мислим у Плевен. Отиду сви његови на свадбу и дедата по тгајашњи социјалистичћи обичаји држи говор: “Тој е такв мжага, храбрец, елегантен… Ние и цел Плевен се гордеееме с нашија Мичо”!
Тги се дигне башта му Тацко, па каже- “Ние се с њега гордејамо тријесе године. Те Ви га са па се ви и цела Блгарија ако требе, гордејте колко сакате”
И верно, човеци и цел Плевен и околијата се “гордејали” с Мајмунатога, све док не дигал пангалат и дошл си у Цариброд.
После иде спремање на Средњу угоститељску у Бихаћ, која је “еx катедра” обављана углавном у Галиното.
Това је изгледало отприлиће тека. Улезне Митко Сеља, Мајмун окне пијење и Митко га спрема математику. Обично су завршавали с интеграли и диференцијалан рачун с милиони непознате.
После улезне Трапа и га спрема економију. Стигну до пасиву и активу и остали би у дубиозу да не наступа лично шеф сале Јофа, кој му држи очигледну наставу из постављање на масе, служење на пијење и наплачување.
Ја сам га, да простите, спремал Филозофију и Марксизам, ама ме много зајебаваше с Хегела и онова – А бе мајћи ти га, кико по Хегела црне краве давају бело млеко?
Музичко су га спремали лично Гага, Буза и Кочић. Прво нотно пеене каже Буза и наставља: Ајде Гаге из Ф-дур “Зашто мајмун пије вино”, да видимо Мића научил ли је нешто? Мића пцује, Кочић прети ко че му намале поведението и че ока бата Воју Свињуту да му истегли уши ко на мајмуну, кавената се вача за мешину од смејање, али е тека Мића заврши Средњу угоститељску у бијелом граду Бихаћу."


текст: Слободан Алексић Ћоса

Ново Братство: Интервю с Марян Миланов

Юбилей: Пет години на „Виртуален музей Цариброд“


Марян Миланов е професор по английски език по потекло от Димитровград, който живее и работи в Ниш. Хората предимно го свързват с блога и групата във Facebook „Виртуален музей Цариброд“, която на 25 октомври отбелязва юбилей от 5 години на съществуването и обединява всички онези, на които Цариброд им е в сърцето. „Виртуален музей Цариброд“ съхранява историята и културата на Цариброд, на известните му личности, на миналото, настоящето и бъдещето.
Как се роди идеята за формиране на този сайт?

„Виртуален музей Цариброд“ бе създаден като едно желание, една идея, един опит да се обединят на едно място всички онези вечни неща, които, когато не са прегазени от времето, са забравени от хората! Неща, които не познаваме или забравяме, а би трябвало да ги запазим за бъдещите поколения. На самото създаване на Виртуалния музей повлияха няколко неща. Всъщност на мен винаги ми беше приятно да слушам приказките на дядо ми за миналото, за живота, когато той е бил млад, за обичаите, събитията, за нашите предци... Аз често го записвах и бележих думите му. След това веднъж, когато бях на село, съвсем случайно в една дървена кутия намерих куп стари снимки, документи, поздравителни картички, писма, сметки... Прекарах дни и нощи, разглеждайки и четейки тези книжа. Някои от тях бяха добре запазени, а някои бяха изхабени и едвам четливи. Сред документите, които и сега пазя, беше разрешително за преминаване на границата от 1950 г., данъчна книжка от Кралството на СХС, лична карта от 1919 г., свидетелство за църковен брак от 1915 г., договор за покупко-продажба от 1899 г., както и военната книжка на моя пра пра дядо от 1893 г.! Имам и няколко турски тапии, които дядо ми беше намерил. Те са написани на арабски език и са от 1860-те години. Благодарение на интернет и определени контакти, успях да преведа някои от тях и да разбера за името на нашия предшественик, за когото и дядо ми не си спомняше. Бях очарован от самия факт, че всички тези неща са съхранявани с такава грижа и че са събирани и пазени в продължение на десетилетия, а някои дори и повече от 150 години. Невероятно е чувството да ги държиш в ръцете си и да си мислиш за това, кога са написани, кой ги е написал, за какво свидетелстват. За съжаление, освен избледелите букви, те остават само неми свидетели за всичко останало. Както и да е, аз научих много неща за своите предци и за родословното ми дърво, което допълнително ме заинтригува да проучавам историята, както на семейството ми, така и на целия край.



Веднъж, през 2012 г., моя приятел Марко Стоянович от Лесковац, който е сценарист на комикси и теоретик, ме попита дали искам да напиша текст за Мето Петров, който да бъде публикуван в рамките на специалното издание на нишкото списание „Градина“, посветено на авторите на комикси от Югоизточна Сърбия. Приех го с голямо удоволствие, хем защото обичам комиксите, хем защото става дума за велик царибродски художник, който, както и аз, е по потекло от Желюша и може да се каже, че сме съседи. За него бях чувал много неща, но исках да науча повече. Седнах пред компютъра, за да намеря в Google някои инфорнмации за Мето, и бях изненадан след като не успях да намеря почти нищо, или просто незначително малко данни, въпреки че се опитвах да търся, както на сръбски, така и на български език. Разбира се, стигнах до текстове за Мето в старите издания на „Братство“, в рецензиите на някои книги и т.н., но самия факт, че в интернет за него нямаше нищо просто ме обезпокояваше. Всъщност за мен това беше непростимо! Ако в днешно време ви няма в интернет, тогава като че ли не съществувате. Дори и ако някой се интересува и иска да научи за Мето, или за други хора и събития от нашия край, едва ли ще рови по архивите на „Братство“ или ще тършува в някоя библиотека. Просто ще се откаже. Исках да променя това нещо! Тогава не знаех как и в каква форма трябва да го направя, но постоянно мислих върху идеята. Спомних си за моята колекция от стари снимки и документи и си помислих, че всеки от нас има някъде в някой албум или в чекмедже някоя стара снимка, някой документ, който би искал да сподели с други. И така се роди идеята за създаване на блога „Виртуален музей Цариброд“, чрез който да извадим старите снимки от чекмеджета, спомените, старите хора и др. и да създадем съвместна онлайн колекция, която ще оставим на бъдещите поколения. Facebook групата бе естественото следствие на нещата, като най-лесния и най-бърз начин да се разшири тази идея. Останалото, както казват, е история! Пет години по-късно блогът има 113 000 посещения, което за един блог с местен характер е отличен успех, поне според мен! Над 85 статии и разкази, някои от които би били забравени, а някои може би никога не би могли да бъдат разказани. Над 1960 членове на групата във Facebook, безброй прекрасни снимки, коментари, създадени приятелства. Особено съм доволен, че ВМЦ успя да събере това, което аз наричам "Царибродска диаспора". Значи ВМЦ не е само за хората, които живеят в Цариброд, или са родени в него, а живеят някъде другаде (примерно аз), но да събужда носталгия и да обединява онези, които имат корени от Царибродския край, или поне само приятели от нашия край.


Миналата година по изключителен начин отбелязахте четири години от съществуването на сайта: организирахте тестове чрез съвременни приложения за учениците във II и IV клас на Гимназията „Св. Св. Кирил и Методий” в Димитровград на тема „Какво знаем за своя град".

Така беше. Мислейки си за това как да отбележа четвъртата годишнина на ВМЦ, стигнах до идея да направим тест на гимназистите. По този начин не исках само да проверявам знанията им за своя град, но преди всичко да ги заинтригувам за тази тема, да популяризирам сред тях идеята за „Виртуалния музей на Цариброд“, да им припомним за значението на познанията за тяхното минало. Надявам се, че един ден някой от тях ще продължи тази моя идея, може би по някой друг, по-креативен и по-различен начин.

Разбира се, тъй като става дума за тийнейджъри, исках теста да не бъде стресиращо и неприятно преживяване, но да го направя по близък и забавен начин за тях, така че го проведох чрез уеб-приложението Socrative. Въпросите им пуснах от моя таблет, а те отговаряха от компютрите си или мобилните телефони. За тях това беше едно ново преживяване, а за мен беше възможност да покажа на колегите си от бившата гимназия някои от възможностите за приложение на мобилните и цифрови технологии в обучението.

- Доволни ли сте от интереса на младите към корените им?

Не мога да давам оценка само въз основа на едно проучване. Въпреки че някои от тях не знаят дори основни неща за Димитровград, имаше и такива, които ме изненадаха с определени отговори. Да бъда честен, на тяхната възраст и аз не знаех отговори на много от въпросите, които им зададох. Както казах, желанието ми беше преди всичко да ги заинтригувам в тази насока, а същевременно да покажа, както на преподавателите, така и на родителите, че ако децата не знаят за историята на своя край, това е продукт на нашето неотговорно отношение към този въпрос.

- Считате ли, че ученето в тези съвременни условия е по-подходящо за децата днес? Можем ли да кажем, че благодарение на Вашия сайт на днешните млади поколения е лесно достъпна историята на родния им край?

Разбира се! Днешните ученици са първото поколение, родени и израснали в един свят, където компютрите, интернета и мобилните телефони представляват всекидневие. Те не знаят как е било преди, така че за тях ученето чрез мобилни приложения е комбинация от красиво и полезно, съединение на интересно и предизвикателно. Ние трябва да ги научим, че огромното време, което прекарват в интернет, пред лаптоповете и мобилните телефони, могат да използват и за учене, образование и усъвършенстване, а не само за забавление.

Аз вярвам, че благодарение на моя сайт информациите за нашия край са по-достъпни на всеки, навсякъде по света, а не само на младите. Модерните технологии влияят върху всички сфери на обществото, на всички поколения, включително и на младите.

Освен безспорната любов към родния край, което Ви подтиква да поддържате сайта, как оценявате икономическата страна на работата на сайта. Изпитвате ли някакви трудности?

Има една шега - парите не са проблем, защото пари нямаме! Искам да кажа, че всичките дейности, свързани със стартирането и поддържането на сайта, са на базата на ентусиазма и любовта ми към тази работа. Сам задвижих сайта и сам го поддържам. Най-голямата ми награда са активните членове в групата и материалите, които сме събрали там. Разбира се, много ми значи признанието, което получих по повод Деня на общината в Димитровград прес 2016 година. То със сигурност е още едно потвърждение, че това което правя е добре и за мен представлява мотивация за по-нататъшна работа и за нови идеи.

- Миналата година също организирахте една интересна изложба и задвижихте проекта за дигитална библиотека, съответно дигитален архив „Стари Цариброд“. Как се стигна до това начинание?

Както вече споменах, „Виртуалният музей Цариброд“ събра царибродската диаспора и така се запознах с Мария Гоцева от София, потомък на известната фамилия Гоцеви. Като наследница на една от най-старите царибродски фамилии, която е била част от тогавашния интелектуален елит на града, Мария притежава богат семеен архив на стари снимки и документи, а още по-важното е, че има огромна любов към своите корени и към Цариброд, въпреки че никога не е живяла там. Изследвайки някои теми за блога, научих, че източниците на информации често са били от списанията „Нишава“ и „Цариброд“. Обаче не можах да се добера до тях. Местната библиотека разполага едвам с по някое копие на тези публикации, а запазените оригинали се предимно съхраняват в Националната библиотека в София, а една част и в Архива в Пирот. Търсенето на оригиналните източници и информации от Пирот до София изисква много време и пари, така че се свързах с Мария и я помолих да ми сканира някои от текстовете, които ми бяха необходими. Разменяйки материалите, в които тя намираше и доста неща за предците си, стигнахме до идеята всичките стари публикации от списанията „Домашен учител“, „Цариброд“, „Нишава“ и „Клопотар“ да дигитализираме и да ги направим достъпни за всеки. Така се роди идеята за дигиталната библиотека "Царибродски периодични издания 1889-1919", която аз и Мария реализирахме с финансова подкрепа на Националния съвет, а на финала на проекта организирахме и изложба в галерията „Методи Мето Петров“ през март миналата година. След този проект разширихме идеята и освен дигитална библиотека задвижихме дигитален архив „Старият Цариброд“, в който могат да се намерят стари книги в електронна форма, документи, фотографии и др. Съдържанието му непрекъснато се обогатява.

-Какви са плановете за бъдещето, ще очакваме ли още някои интересни проекти на Виртуалния музей?

Идеите са много, но за съжаление времето е малко. Сега не искам да обещавам нищо друго освен, че ще се опитам да и в бъдещето „Виртуален музей Цариброд“ предложа нещо ново и интересно поне в форма на множество интересни текстове и снимки, а може би и необикновена изложба или книга. Бих искал на края да поканя на всички, които обичат Цариброд, да се присъединят към Виртуалния музей, да изпратят своите истории, текстове, снимки... че всички ние сме малките пазители на нашето наследство!


Снежана Джелич

Ново Братство, брой 32, от 27 октомври 2017 г.
(пълна, несъкратена версия)

Луда ноћ

Да ме утепаш не могу точно да се сетим која је била годината. Да ли је била 1977. 1978. или 1979. не знам. Знам само да је било једно од онаја царибродска лета на која се је радувало и старо младо, да је екипата из „Пензионото“ одлучила да и она „узме учешћа на Омладинском турниру у малом фудбалу“, да је това напрајила и да ђи је некој од њи крстил „Луда ноћ“, по јед`н стих од „Битангу и принцезу“, т`гашњи летњи хит на „Дугмићи“.

Збрали су се не само за това што су некоји од њи били одлични фудбалери, него и да покажу ко може да се играје за публику, да се покаже духовотост или ко би некигаш рекли „ко уз топку може да иде и зајебанција“.

Били су прва екипа која је имала своју “иконографију“, „лого“, „химну“, начин на понашање на игралиштето или још повече преди улазење на игралишто. Денска би рекли „марекетиншки приступ“. Али ако мислите да је това намерно напрајено л`жете се. Това је била спонтана импровизација на т`ги умна царибродска момчетија или „заробен дел“ од атмосферуту на това време, царибродскуту чаршију и „Пензионото“- кавену дека су „обављане кондиционо-тактиче и психолошке припреме екипе Луда ноћ“.

Имали су на пародијсћи начин све што је т`гашњи првак Европе у фудбал „Ајакс“ имал… и тренера (Воја Филипов) и кондиционог тренера (Иван Буза) и помоћног тренера (Кочић циганин) и психолога (Горча ћеларат) и економа (Памраката из Балкан), али су имали и маскоту (Мали Пера) и гуруа (Новко циганин).

Екипата је стварно саставена ко да ђу је састављала „Луда ноћ“. Ред одлични фудбалери; Дуруз, Горан Марковић, Ђока Буре, Курта Капитенат, Спас Клића, па и Емил Цоца и Ташко Даскалат несу били лоши и ред зајебанти, Ђока Кућ, Мића Мајмун и Чарко, што не значи да и овија првите несу били зајебанти.

Све припреме су, иначе, обављане у „Пензионото“ уз „Скопско- точено“ и гирице и „уз чврст надзор“ стручног штаба на чело с Бузу и Воју Филиповога. Од там се је и поодило у количката за биру на Памракуту с огроман касетофон од кога пичи „Битанга и принцеза“ – односно „Луда ноћ“, уз рој деца кој трчи по њи поје; „Луда ноћ, ја сам момак на лошем гласу у овом граду, а ко си ти“?… све до паркат дека ђи чека салва од аплаузи и смејање и од разгласат наставак на песмуту… „А она каже! Луда ноћ! Ја сам била мамина принцеза, све до сад ал` не знам шта ми би“…

И тека това лето Цариброд се израдува на „Луду ноћ“, они без инциденти, али уз много гегове, штосове, супер фудбал, смеј, навивање и по некоју биру за подсилване из публикуту стигоше до полуфинале.

Од кога су изгубили не знам више и неје ни важно. Забоварило се, ама „Луда ноћ“ се помни!

И са док траје Царибродсћијат турнир, не би било лоше да сви који оче прочету написаното. И да се питају кво је Цариброд добил, а кво изгубил за изминалете четирес године.

И ја са питам. И по ми је јасно кво сам загубил. Нема ђи; Курта, Мајмунат, Цоца, Горан Марковић, Ташко. Они су горе нади Цариброд дека је и целијат „стручни штаб“ и дека ђи чека и маскотата и гуруу и економат на тимат.

И си мислим… Сигурно и горе има „Пензионо“, „Скопско – точено“ и турнир у мали фудбал, дека још важе правилата на екипу „Луда ноћ“!

Слободан Алексич Кьоса

Фото: Александър Сашко Тодоров

Priča o Momčilu!

Tekst preuzet sa sajta:Virtuelni Muzej Caribrod

Momčila znam od prvih školskih dana. Istog dana su nas upisali u školu. Njega doveo otac, a mene majka. Držimo se, tako, za ruku roditelja i gledamo jedan u drugog. I , od tog dana, postanemo nerazdvojni drugovi i dobri prijatelji. Prolazilo vreme. Mi odrasli, zamomčili se, jurimo devojke, pravimo kojekekve gluposti, planove.

Tog leta 75´ dogovaramo se nas dvojica da zajedno idemo na more. Makarska rivijera. Podgora. Hoće, moj drug Momčilo, da to bude u julu. Ja mu kažem da za to nema šanse. U julu ja svake godine idem u selo, u Petrlaš. On kaže:“ Pa šta? Preskoči ovaj put.“ Ma ne dolazi u obzir, kažem ja. Ja jedva čekam juli.

Tada se u selu praznuje 4.juli – Dan borca u Jugoslaviji. (Takvo vreme bilo, praznovali se državni praznici, kao da su crkveni.) Peku se jagnjići, kuvaju janije, mesi hleb, pravi banica, zeljanik, tikvenik, iznosi sir, toči rakija i hladi pivo. Ali nije naročita posebnost, to što se jede i pije, već to što tada bude puno ljudi i svi su razdragani. Iz svih krajeva Jugoslavije i sveta tog dana se sjati narod. Svaki domaćin ima goste. Svi svečano obučeni. Obrijani. Bake zabradile nove šamije. Kad zahladi, izađu „na sred selo“. A tamo svira muzika. Najčešće smilovčanje. Trubači. Kolo jedan započne, drugi završi. Digla se prašina. Deca trče, igraju se, galame. Ide cika i vriska. A u domu, u velikoj sali, „ozbiljna predstava“ – filmska projekcija. Dođe kinooperator iz „Caribroda“ i namesti aparaturu, razapne platno i eto ti bioskopa. Najčešće bude neki ratni film. Npr. „Kozara“ ili „Neretva“. Osobenost ovog bioskopa je što si od kuće morao da poneseš stoličicu na kojoj ćeš sedeti dok gledaš film!

Tog dana se i mi mladi skupljamo. A baš smo dobro i složno društvo bili! Najviše je dolazilo iz Bora. Pa onda mi iz drugih gradova. Dočekivali su nas „domaći“ omladinci: Mitko, Ratko, Stevča... Otpraznujemo „Dan ustanka“, pa onda započnemo jednomesečno „praznovanje“ rada i drugarstva. Jer svako od nas je došao kod rođaka. Babe i dede, stričeva i stina, tetaka... Tim ljudima je trebala pomoć u radu i mi smo im je pružali. A kad se dan završi onda dođe vreme za naše druženje. Okupljamo se u zadružnom domu. Mi u maloj sali, a pred Petkovom prodavnicom domaćini. Piju pivo i brinu svakodnevne brige. Tamo gde smo mi, žamor i smeh. Priča se i prepričava protekli dan. Prave planovi za sutra. Mitko obezbedio gramofon i ploče. Bijelo dugme, Tom Džons, Leo Martin, Demis Rusos... Započinje igranka. Pogasese se svetla. Plešemo.

„Hoćeš to da propustim?“, pitam ja mog druga Momčila, a on kaže:„Taman posla! Nego, idem i ja s tobom. Da i meni bude lepo.“ I tako, počeo juli, drugi je bio, kad smo krenuli i mi. Putovali smo vozom. Neki noćni polazak. Ujutru stigli u Dimitrovgrad, a moj drug u čudu. Ko da je došao u drugu zemlju, na drugu planetu. Sluša ljude kako govore i ništa ne razume. Polako, kažem ja, razumećeš.

Išli su tih dana autobusi prema zabrđu, pa ti mi uđemo u neki koji nas odveze do Radejne, a onda, zna se, peške. Njemu se odužilo pešačenje. Sve zapitkuje još koliko, pa još koliko. Ama, govorim, još malo. Iza ove krivine, iza one. Lažem ga ko neko dete. Dok ti stvarno iza jedne krivine se ne ukaza selo. Posle je bilo lakše. Vidi se cilj.

Kad smo ušli u selo, ja odlučim da ga ne vodim kroz "sredselo", nego odmah skrenemo levo, pored Dinčini i Kuljini ( tu mu pokažem kuću „ na stari-tatka Milu“ i kuću gde se tata rodio), pa pored Pšljini i Boškovi izađemo do crkve, a onda ćemo putem pored crkve, sa gornje strane da stignemo do kuće deda Mire.

Kad tamo, ispred crkve, pase jedno konjče. Dedino konjče. Pavle. Tako ga deda zvao. Vezao ga deda lancem za neki kolac i on pase. Ja se obradujem ko da sam rod rođeni video. Priđem mu, potapšem ga po vratu, i odmah hoći da jašem. Malo da se pred Momčilom pravim važan, a više iz želje. Nema veze što nema sedla, što nema uzde. Od lanca kojim je vezan napravim mu „preznosnik“, uskočim na gola leđa i odjezdim prema Pešćini, pa se vratim, pa odem prema Popovi, poteram galopom. Vratim se. Momčilo, drug moj, kaže: “Jebote, pa ti ko kauboj!“. Moja veština ga impresionirala. Hoćeš ti da probaš, pitam ga, a on, mučenik, živog konja video samo u zološkom vrtu. Ali, šta će, video pred sobom malo konjče, možda se plašio da ću ja da ga zezam ako odbije, i prihvati. Objasnim ja njemu šta da radi - komanduješ ovim lancem,kad povučeš levo, on će levo, kad vučeš desno, on će tamo. Kad zajašeš, onda čvrsto stegneš nogama da ne bi pao. Ništa od toga moj drug nije uradio. Onaj lanac drži tek da mu bude u rukama, a na Pavla seo kao na stolicu. Osetio to konj, „protresao“ se malo i eto Momčila u travi. On u travi, a Pavle galopom pravo na Badžinu. Pored groblja, pa uzbrdo! Ja za njim. Zastane on ponegde, pase, ja mu priđem i taman da uhvatim lanac, a on opet pobegne. Nekoliko puta me tako zavitlavao. Ne bih ga ni uhvatio da mu se lanac nije zakačio za neki „botur“. Ja baldisao. Ko se nije peo na Badžinu, onda nema pojma koliko je to strmo brdo. I posle, zakačim opet Pavla za kolac, da pase, a mi odemo kući.

Kasnije, te večeri, upoznam Momčila sa društvom i svi ga odmah prihvate, jer mi smo gostoljubivi i dobrodušni ljudi, otvorena srca. Dopadne se on, onako kršan i visok, i devojkama. Moda tog vremena je bila takva da si morao imati dugu kosu, tesne košulje, farmerke „zvoncare“, tesne oko dupeta, a dole zvono što veće. Cipele su bile „brukserice“ sa visokom petom. Oblačili smo se po modi.
Sledeće dane i nedelje provodili smo uobičajeno za selo. U julu mesecu je vreme košenja trave i svi su time okupirani. „Košenje, plastenje i prekaruvanje seno“. To se radilo. Mene je deda od malena učio kako se kosi, tako da sam ja to dosta dobro radio. A i voleo sam taj posao, iako nije bilo lako raditi ga. Probao i dobri moj Momčilo da kosi, ali mu tu njegova snaga ništa nije pomagala. Nije imao veštinu, pa je i batalio taj posao. Njega smo zadužili da čuva hladovinu „podi krušutu“. Ali, kad se prevozilo seno, njegova snaga je bila od pomoći.

Jedne večeri, dok smo sedeli u domu, Mitko predloži da sutra idemo u pećinu. „Očete li“ pita on „ da vas jutre odvedem u peštaratu?“. Pristanemo mi „iz cuga“. Ja kad sam imao 12-tak godina ulazio u nju prvi put. Tada su „ekspediciju“ sačinjavali stariji momci: Prvan Andonov, Đoka Marinkov, Tocko Borejn, i još neki kojih se ne sećam, a među mlađima bili Ivan Janjćin, Đergo Brdanov i ja, kao najmlađi. Opremili se oni kako treba, poneli i konopce da se spuštaju gde treba. Sećam se da su u pećinu uneli naramak sena koje su, kad smo stigli u najveću prostoriju, zapalili na nekom mestu koje je izgledalo kao dimnjak. A jedan od njih je ostao napolju, u Dančulicu, da gleda da li će negde taj dim da izađe. Nigde nije izašao, a ovaj što gledao je kašljao celim putem dok je ulazio jer je dim izlazio istim putem kojim je on dolazio. Ta mi je avantura ostala duboko urezana u sećanju i hteo sam opet da je doživim i podelim sa prijateljem.

Osvane sutra. Kažem ja dedi, mi danas nigde ne idemo sa tobom. Idemo danas u pećinu. Njemu nije pravo, kaže babi: “Pobujali. Če se zavlače po dupćete!“. Odu oni svojim poslom, a mi ostanemo da čekamo Mitka. Prođe 11, prođe 12, prođe 3 popodne. Nema Mitka. Ne liči to na njega, ali nema ga. Opravdavam ja njega, te iskrsao mu neki posao, te nešto ga sprečilo, te morao da ode negde, ali i meni krivo. Ceo dan sedimo po kamenju ispred naše kapije i gledamo. Dedina kuća je odmah iznad doma. Ko god da je prošao sredselom mi smo ga videli.

Dođe i veče i mi , onako razočarani, odemo do doma. Posle nekog vremena, eto ti ide i Mitko. Nosi fenjer i baterijsku lampu. Dođe pravo do nas i kaže : „Čidemo li?“. Gde da idemo, pitam ja. Vidiš li koliko je sati, mrak pao. Gde si ti ceo dan. „Ama“ kaže on “ja sam cel d´n imal rabotu. A tova što je mrak, nema veze, jer ka uleznemo u pećinutu tamo je tvnica, bilo da je nadvora d´n ili noč!“. Šte reći na takvu izjavu? Čovek je sto posto u pravu. Vratim se kući po baterijske lampe i krenemo put Ponora. Ima do tamo jedno pola sata hoda ili malo više.

Ne znam kako je sad, ali tada je ulaz u pećinu bio zatvoren metalnim vratima, a nekoh pola metra iznad vrata je bila metalna rešetka, da bi mogao da struji vazduh u pećini. Te rešetke tada nije bilo. Ko je sklonio – ne zna se. I kroz taj otvor smo mi ušli. Provlačili se kroz prolaz. Išli gore i dole. Negde čučeći, negde uspravno, a negde i puzeći. Sve dok u jednom trenutku nismo stigli do te prve velike prostorije. Dalje nismo ni išli. Već je u njoj pogled impresivan. Pećinski ukrasi vise s tavanice, dižu se s poda. Formiraju razno-razne oblike i forme. Ako pustiš mašti na volju, možeš svašta da prepoznaš. Probavili smo tu neko vreme, pa onda nazad. Istim putem, gore-dole, dok ne izađosmo. Kući smo stigli u gluvo doba noći, prljavi i kaljavi (jer u pećini stalno nešto kaplje i curka), ali zadovoljni i puni utisaka.

Nekoliko dana kasnije krenemo u novu „avanturu“. Već sam ja mom drugu ispričao da se sredinom jula, svake godine, dešava „srešta“. Da tog dana Jugoslavija i Bugarska, na 12 sati, otvore granice i dozvole svojim građanima da slobodno prelaze iz jedne u drugu zemlju. Par km tamo, par km ovamo. Da je to vreme za viđenje rođaka koje granica razdvaja, za trgovinu, za „biru“ i „skaru“, za zezanje s bugarkama i tsl. Takođe, objasnim ja njemu, da se to ne dešava u gradu, već u selu Donji Krivodol, do kojeg da bi stigao treba da pređeš Vidlič planinu, nakih 25km u jednom pravcu. Hoćeš da idemo, pitam ja. „Hoću“ kaže Momčilo,“ gde vi tu i ja!“.

I tako, kad je došao taj dan, iz sela krenemo u ponoć. Jer treba pešačiti do Radejne, pa onda asfaltom do Prtopopinci, pa onda između Smilovaci i Mojinci, početi uspon na Vidlič. Put najbolje poznaju Mitko, Ratko, Stevča, pa oni i vode. Počelo je da sviće kada smo bili u podnožju planine. Taman kad treba, jer smo do tada hodali putem, a sada je trebalo ići po planinskim stazama. Tu u podnožju naša grupa se uvećala jer smo se susreli sa ljudima koji su iz drugih sela krenuli na isti put gde i mi. Na vrh Vidliča popeli smo se u isto vreme kad je i sunce izašlo. Kakav pogled! Malo smo odmorili i krenuli u spust. Nimalo lak zadatak. Dok je uspon bio kao da ideš stepenicma, penjući se s kamena na kamen, dotle je spust bio posebno težak. Trebalo je sići niz jednu strmu kosinu, gde je niska trava bila nakvašena rosom i klizava. Ako se oklizneš i padneš, ima da se kotrljaš do podnožja. U podnožju selo Vlkovija. Kako siđeš, česma. Ukusniju vodu nisam pio! Hladna, čista, pitka, osvežavajuća.

Odatle je trebalo preći još nekoliko kilometara i konačno stigosmo do tog prostora gde se cela priča dešava. Posedali smo ko je gde našao mesto po onoj livadi i gledamo šta se dešava. Na našoj strani izgrađeni štandovi, puni svakojake robe. A na sred poljane ukopan autobus. „Čemu služi taj autobus?“ pita dobri moj drug, „Zašto je ukopan?“. Čekaj i videćeš kažemo mu mi.

A sa one strane granice, bugari zauzeli poziciju kao pred start trke. Pošto još nije šest sati, čekaju da se sklone graničari. Tačno u šest krenula je trka. I svi pravo na autobus, jer je u njemu bila menjačnica za novac. Da nije bio ukopan prevrnuli bi ga.

Kad se malo razišla gužva i kad smo se i mi odmorili, kreneo da „cirkulišemo“. Ovi što su poneli robu da trguju, brzo su našli kupce. Prodavali su, za dobre pare, farmerke, gramofonske ploče, žvake (dfke), a posebno su se dobro prodavali časopisi sa sexi sadržajem, tada popularni START i ČIK. To je planulo očas posla. Posle toga na dobar doručak. Ćevapi i pivo. Upoznavanje sa bugarkama. Razmenjujemo adrese. „Ka dojdeš u Blgarija obavezno da me posetiš“. A gde živiš? U Godeč. Aha,kako da ne, ima obavezno da te posetim! To mesto negde bogu iza nogu.

Mlatimo se mi tako do podneva. Šest sati tamo-vamo. Na ono noćno pešačenje dodamo još i ovo, dnevno. Umorni, što se kaže, ljudski. Ali treba sad isti put preći nazad. Mom drugu i meni to se nije dalo. Njemu se pokidala cipela, pa smo se vratili autobusom, koji je išao preko Pirota za Dimitrovgrad, a tamo smo stigli na bus koji je išao u selo. Da,da. U selo je išao autobus nedeljom. Valjda i petkom. Koliko smo sati pešačili, još više smo spavali.

Nedugo zatim, nas dvojica smo se zaputili na more i lepo se i tamo proveli. Ali to je za neku drugu priču.

Mog druga Momčila odavno već nema. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći. Ovu priču posvećujem njemu i uspomeni na jednu mladost i na jedno leto.

Napisao Slobodan Kirov
u Beogradu, 1 i 2. 08. 2017. god.
You might also like:

Прикаска: Уврел се, ко кацар у чвор!

"Уврел се, ко кацар у чвор“


При некога мајстора, кацара, дојде једн човек и тржил да му овија напраји кацу за зеље. Кацарат га испитал: ћиква да буде, колкава да буде и рекл му цену. Овија се мрштил, па тражил да му напраји за помалко паре, и тека, у празну орату, задржал мајсторатога подлго време. На крај се погодили и овија чивијар си отишл.

Ка си човекат отишл, мајсторат узел да му праји кацуту, и све си у себе мислејал ћико да превари човекатога. На крај му напрајил кацуту, ама, те, по ретачку, па поручил на човекатога да дојде, да си прибере кацуту.

Овија дошл, платил на мајсторатога и откарал си кацуту дома.Ка стигал дома, он ђу стурил и почел да тура зеље у њу, и да сипује воду. Али кацата нићико нестела да држи воду! Све што он сипе воду, она истече!

И тека, после једно два дни, ка ништо неје могл да напраји сас зељето, он натовари кацуту на воловса кола и врне ђу при кацаратога, па срдито, још оди вратата почне да ока на мајсторатога: „Ћикво си ми, бре, мајсторе, напрајил!? Това неје каца! Ни воду не може да држи!!“. И још много му нешто рекл!

А мајсторат че му, тегај, рече: „Немој, приће, да се љутиш на мене. Ћикво си тражил, теквова сам ти напрајил. Ти си ми тражил да ти напрајим кацу за зеље, а за воду да држи, неје била ората!“.

И човекат се тгај лупнул по чело и видел дека је погрешил, па доплатил на кацаратога те му, овија, препрајил кацуту да држи и воду.

И за това има реч: СТИСНУТ ДВАПУТИ ПЛАЧА

Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

Текст преузет са сајта: Виртуелни Музеј Цариброд

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година

Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.


КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ


Први део путописа прочитајте ОВДЕ


24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)

“Dani košarke” u Dimitrovgradu

Tekst i foto preuzeti sa: Internet Portala "Far"

Košarkaški klub „Dimitrovgrad“ u saradnji sa Sportsko turističkim centrom „Caribrod“ i ove godine organizovaće tradicionalnu manifestaciju “Dani košarke”. Manifestacija počinje u petak 4. avgusta, a završava se narednog dana, u subotu 5. avgusta.

Takmičenja u basketu, šutiranju trojki i tradicionalni susret “Stari – Mladi” i ove godine će okupiti ljubitelje košarke u sportskom centru “Park”. Pored ovih stalnih takmičenja, ove godine biće organizovano i takmičenje u poligonu za najmlađe košarkaše.

Prijava za basket turnir u konkurenciji seniora i kadeta, šutiranju trojki i poligonu moguće je obaviti sve do pred sam start takmičenja, koji je zakazan petak u 19:00 časova.

Prijava za basket turnir u konkurenciji seniora je 3.000 dinara, za takmičenje u trojkama je 300 dinara po učesniku, a kadeti i pioniri neće plaćati učešće za takmičenje u basket turniru i takmičenju u spretnosti sa loptom.

Za seniore obezbeđene su nagrade od 30.000 dinara za prvo mesto u basket turniru, drugo mesto doneće 20.000 dinara, dok će trećeplasirana ekipa biti nagrađena sa 10.000 dinara.

Kadeti i pioniri će biti nagrađeni sportskom opremom.

Т.Aleksov

Foto: Mikan Andreev

Uspešna fudbalska karijera: Dimitrovgrađanin Aleksandar Milev ostavio veliki i trag u Aleksandrovcu

Aleksandar Milev na fudbalskom stadionu u Dimitrovgradu

Ako su, možda, drugi zaboravili, ili iz nekih razloga propustili da kažu, što kod nas nije retkost, nisu zaboravili oni najvažniji – njegovi učenici „Profesore, hvala vam“. Sa tim se danas, duboko u sebi, rve profesor Aleksandar Milev čovek koji je čitav radni vek, četrdeset godina proveo u Aleksandrovcu mireći suprotnosti, od vizionara do praktičara, nikada se ne umorivši od davanja sportu, fudbalu posebno. Zato granice u svojoj profesiji i nije tražio, služio je sportu bez izuzetka.

Pomalo setno, ali i ponosito, ovih dana, prebira po sećanju. Sa svojom savešću se nikada nije pogađao niti trgovao. I zato može, bez izuzetka, da pogleda u prošlost iako je stalno zagledan u budućnost. Brojke i datumi možda nešto i prikriju, ali mnogo toga i kažu, a Aleksandar Milev mnogo toga ima da kaže, zajedno sa svojim učenicima.

Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (čuči – treći sa desne strane)

Došao je u vinorodnu Župu iz dalekog Dimitrovgrada. Čovek i vreme, ruku pod ruku, i tako decenijama, do danas. Fakultetsku diplomu stekao je na Univerzitetu u Sofiji, gde je igrao fudbal u Akademiku i Lokomotivi, bio član Univerzitetske reprezentacije Bugarske. Kao gimnazijalac nosio dres Balkanskog i Radničkog iz Pirota, a potom obreo se u Župi. Mladi profesor pun entuzijazma započinje, po mnogo čemu, borbu sa vetrenjačama.

Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (prvi sa desne strane)

– Ništa ne bih menjao, pored svoje porodice, najviše volim svoje đake i moj Dimitrovgrad, volim i Aleksandrovac. Brus ne pominje svestan one nepisane „Odakle ti je žena odakle si i ti“. Smeje se na moju opasku, pa nastavlja.

– Radio sam u Gimnaziji koja potom postaje OC „Deveti maj“, danas SŠ „Sv. Trifun“. Profesor jednom i zauvek. Igrao sam fudbal, postao trener, sa mojim učenicima osvojio sam mnogo toga čime ću se ponositi dok sam živ, – započinje razgovor.

Aca, kako ga u prestonici vinove loze i vina zovu, pojednostavljuje stvar.

– Sve se uklapa u jednu ogromnu i šarenu loptu. U radost pobede i tugu poraza, u naporne treninge i istrajavanja, da bi se stiglo do cilja.

U velikoj i širokoj lepezi, njegovi učenici i on, stizali su do mnogih ciljeva. Malo je onih koji se mogu pohvaliti takvim rezultatima svoga rada. Pedantno i gotovo ljubomorno čuva sve pripreme za čas i treninge, ispisane krasnopisom. Samo da se ukoriče i eto svojevrsnog štiva mladim profesorima i trenerima. Sa ponosom pokazuje trenersku licencu stečenu u Slaviji iz Sofije na temu „Razvoj fudbala na Balkanu“.

Pred mojim očima hrpa medalja, pehara, diploma, koje su osvojili njegovi učenici od regionalnih do državnih titula.

– E, to je ono što me čini srećnim. Moji su učenici bili i ostali šampioni. Ima i državnih reprezentativaca, a tvrdim i onih koji će to tek postati. I sada, u poznim godinama i nekim „srčanim preskakanjima“, fudbala se nisam odrekao. Svojevremeno, 1990. godine, proglašen sam za najboljeg fudbalera veterana Srbije. Prethodne godine to je bio čuveni Dragiša Ilić – Talijan iz Napretka, a posle toga Simonović iz Niša… Našao sam se u lepom društvu.

Mali je srednjoškolski izložbeni pano da prigrli sve pehare i medalje. U njegovoj kancelariji „u ćošku u kome sam proveo čitav vek radeći onaj administrativni deo“ nalazi se ostalo. Tu je želeo i da razgovor ovekovečimo fotografijom.

Fudbal je, ipak, najveća ljubav. Odavde, iz njegove škole, potekli su brojni majstori „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

Aleksandar Milev i Nenad Sakić

Župa i naša škola dala je nekolicinu vanserijskih fudbalera: Nenad Sakić, Zaviša Pejić, Milan Narandžić, Rade Ivljanin, Dejan Ćirić, Aca Antić, Aleksandar Stojkovac, Dalibor Gašić i dva fudbalera kasnije doktora nauka Igor Stefanović i Dule Savić. Oni su čitali igru, oni su znali fudbal, oni su to, u svojim karijerama, i dokazali. Od mog trenera u Sofiji Stefana Boškova sam naučio jednu zanimljivu stvar. Ekipa mora da ima: tri visoka, tri brza i tri pametna igrača. A deseti? Neka bude predsednikov sin. Onda se nasmejao aludirajući na neke aktuelnosti.

I jedan zanimljiv podatak. Već gotovo četiri decenije, on i njegovi drugari, svakog prvog januara igraju mali fudbal i lagano uvode sveže snage. Novogodišnji fudbalski koncert, tačno u 11:00 sati, kao onaj čuveni muzički u Beču. Ta tradicija se i danas poštuje. On više ne igra, ali je tu, za svaki slučaj.

– Mogao sam više da dam fudbalu, školi verovatno nisam. Zadovoljan sam, i opet bih krenuo istim putem. U svom poslu sam bio izuzetno posvećen, tako će biti još ovih par meseci. Posle? Lagano ću se rekreisati jer sam i kopačke i patike, okačio o klin posle srčanog udara u decembru prošle godine. Za oproštaj od karijere dobio sam prekrasnu maketu rodnog Dimitrovgrada…

I još jednom, podvlači.

– Posle moje porodice najviše volim moje đake.

A onda su zaiskrile suze u očima. Suze koje govore više od svake napisane rečenice. Od prijatelja saznajem – izuzetno svira trubu. Počeo je kao gimnazijalac u Dimitrovgradu u orketru sa 63 instrumenta čiji je dirigent bio Georgi Šukarev, kasnije dirigent u Bečkoj filharmoniji. Kada sam sklopio beležnicu ćaskali smo neobavezno i došli do jednog 6. avgusta i jedne Gordane sa kojom ima sina i ćerku. I…život ide dalje.

TITULE

– Pomenuću samo neke – moji učenici osvojili su pet puta titulu prvaka Srbije u fudbalu, uz jedno drugo mesto. Rukometašice i rukometaši takođe šampioni Srbije uz jedno drugo i sedmo mesto. Tu bih obavezno pomenuo Raku Milisavljevića koji je u RK „Župa“ trenirao devojčice i mnogo doprineo uspesima. Naši stonoteniseri imaju tri državne ekipne titule i nekoliko u pojedinačnoj konkurenciji. Tu su i pobednici atletskih takmičenja, takmičenja u šahu…Ponosim se time kao i takmičenjima na vodi u „Igrama bez granica“ – govori Milev.

Izvor: Sportski žurnal

Foto: Iz albuma porodice Milev

Od 15. do 28. jula 54. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“ – Ukupan nagradni fond 740 000 dinara

Tekst i slike preuzeti sa Internet Portal Far

U sklopu Caribrodskog sportskog leta od 15. do 28. jula u Sportskom centru Park biće održan 54. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“. Seniorski turnir sastojaće se iz dva dela, tradicionalni i pozivni. U tradicionalnom delu turnira nastupiće 16 ekipa, koje će biti podeljene u četiri grupe sa isto toliko timova, dok će u pozivnom osam ekipa biti podeljeno u dve grupe. U turniru mlađih kategorija nadmetaće se mlađi i stariji pioniri. Ukupni nagradni fond ovogodišnjeg turnira je 740 000 dinara.

U izjavi za FAR, Vasil Andrejev najavljuje da će pored dimitrovgradskih ekipa na ovoj sportskoj smotri učestvovati i timovi iz Pirota, Bele Palanke, Babušnice, Niša i susedne Bugarske, a takođe očekuje se i dolazak finalista futsal lige Bugarske, ekipa „Levski“ i „UNSS“ iz Sofije, koje će se nadmetati u pozivnom delu turnira.

„Naš cilj je da kroz tradicionalni turnir animiramo što veći broj ekipa iz Dimitrovgrada. Prošle godine smo imali dosta dobar odziv što se tiče ekipa iz naše opštine, nadam se da će se taj trend nastaviti, jer na taj način promovišemo mlade igrače i uopšte fudbal na lokalnom nivou. U pozivnom delu turnira planiramo da okupimo najbolje futsal igrače iz Srbije i Bugarske. Juče smo imali sastanak u prestonici Bugarske gde smo dogovorili dolazak finalista futsal lige Bugarske, ekipa „LevskI“ i „UNSS“ iz Sofije. Kotizacija za tradicionalni turnir iznosiće 6000, dok će za pozivni biti 12000 dinara. Pobedniku tradiconalnog turnira pripašće novčana nagrada u iznosu od 130000 dinara, drugoplasiranoj 70000 i trećeplasiraanoj ekipi 40000 dinara. U pozivnom turniru nagrada za prvo mesto iznosi 270000 dinara, za drugo 130000, dok je za treće mesto obezbeđeno 100000 dinara“ – kaže Andrejev.

Kao i svake godine biće organizovan i turnir mlađih kategorija u kojem će se nadmetati mlađi pioniri (dečaci 2006. godište i mlađi) i stariji pioniri (dečaci 2002 – 2005 godište).

„STC dosta radi na promociji školskog sporta uključujući decu u sportskim aktivnostima bez novčane naknade, tako da je Organizacioni odbor turnira doneo odluku da ekipe u mlađim kategorijama koje u svom nazivu nemaju ime nekog sponzora neće plaćati uplatu za učešće na turniru. Inače, uplata za ekipe koje imaju sponzora je 1000 dinara za mlađe i 2000 dinara za starije pionire“ – ističe Andrejev.

Izvlačenje za grupnu fazu turnira zakazano je za 14. jul, dok će 29. jula u okviru Caribrodskog sportskog leta u SC „Park“ u Dimitrovgradu biti održan koncert rok grupe „Neverne bebe“. Karte za turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“ prodavaće se po ceni od 50 dinara, dok cena kompleta karata iznosi 400 dinara. Sve informacije o turniru mogu se dobiti u prostorijama Sportsko-turističkog centra u Dimitrovgradu svakog radnog dana u periodu od 07:00 do 15:00 časova.

Прикаска: Црешњете несу никиква најеџа!

Текст преузет са сајта Виртуелни Музеј Цариброд

„Од куде Тепош се задал голем, црн, градобијав облак. Иде ко` да варка да потепа све. Ја и мама беремо отодовку у Мало поље. Варкамо да нап`лнимо неколко џака и да си бегамо у село. Лани добре поминумо. Узели смо преко сто и педесе марће, за шестотин ћила суву... та си искарамо половин годину. А са убава пустињата, чиста, једра, реже се та знаје ли се. Ако ни подмине таја пуста сприја од куде Круп`ц че је одлично, ако пак се спушти, градат че ђу обере и на зиму че је мацкан.

Ја, брат ми, еве трејћа година нес`м за никиву работу. Не могу ни да косим, ни да орем, ни да копам. Нема сила... душа ли нема, незнам кво је, ама ете нече. Мама каже да су ми напрајене маџижије… и сигурно су. Нали полани наодимо на прагат од ижуту главу од петла, а перушињето врљено зади нужникат. Мама ми казува дека ми је на просторат у дреју бил зашијен црн кон`ц. А ко си беше убаво преди. Отидем у Породин и до пладне прејбем два декара. Ама јa не ковем на ливаду, ја си понесем по две наковане косе и оно отрдза ... Неме лажи неме преваре , нали се сечаш брат ми“!

Теке ми је преди седам, осам године говорил Бранимир Иванов из село С... ка уваркамо та спасимо неколко џака отодовку, а и спријата од Тепош не удари толко силно та су он и мајћа му Вана, па од отодовкуту поминули до пролет.

Бранимира у С... окају Бака, а у Цариброд Грофат. Од ка ману да може селску работу, свако јутро из С.. пооди пеша за леб у Цариброд ко Бака, а из Цариброд се врча у пладне с`с леб ко Грофат. Тека зиме, тека лете, тека десетина године. Дванајес` ћилометра на там, дванјес` на вам плус раскарување по Цариброд. Ко ми је распрајал ћилометри не броји. Броји лебовете. Једн` за маму, два за мене и тека десет и повече године, па ти сметај, брат ми.

Казувал ми је и за кво иде у Цариброд, ка си и у С... има и пекара и леб барем на три места. „Прво лебат њи је никикав. Ас`л близница. А друго, ем зајебавају, ем се не знаје ка че дојде или ка че ваде лебат. Тека си ванем путат и право у Цариброд. А тамо буразер леб царсћи!.. Ма к`в царсћи амбасадорсћи. Што думаше тата, мртва уста да га једу. Умрелога че саживи. Тако ти је то нали се сечаш! И да ти кажем, ја нити вачам рејс, нити стопирам. За рејс немам паре, а у кола нечу да улазим. И ја да имам не би пуштал свакога... Нали се сечаш, буразер“! 

Тека је било до полани, ка умре мајћа му. Од т`ги Бака не иде у Цариброд. Једе си смиловсћи леб, ка има за кво да купи. Летоска се видомо. Ја се врчао од С... гробиша, ка ме некој ока:

-Буразер ... бурзер! 

Застану та си поговоримо. Прво ми рече да се је добро најел дуд.

-Това буразер било опасна рана. Заситује! Оно свињете не би га толко јеле да неје благ... А црешњате је никва најеџжа. Само ми напраји калмбур по мешинуту. Оно да ти право кажем ја послењу недељу д`на, готово си, само црешње и једо!

Пита га има ли паре. 

-Mоментално ни динар. Ама сам у големете паре. За травкуту се распитују и Ђерманци и Јапонци. Отодовката било опасан лек. Има да ми давају еври и еври, иљаде и иљаде... млогота бе, само да се распрајим с тија по банћете по Пирот и Цариброд и с општинарете. Штом ђи узнем, одма купујем стан у Београд. А ти се готви да ми дојдеш на усељење. Нали се сечаш, буразер. Са идем у Кордину малу да оберем дудовете“, уварака се Бака.

-Стани бе. Еве ти двеста динара, за помин`к. Ни ја немам , реко 

-Не долазиш у обзир буразер. Ја ти вече каза да се готвиш за усељење, рече ми Бака и си одварака на дуд.

Кво му је бе, помисли си и полка одим к`мто Сред село, да ванем рејс, ка ме некој па ока .

-Београђанин.. Београђанин! 

Стану да видим кој је. Новко Луладжијсћи, пензионер кој је работил у Белград. Скоро да трчи к`мто мене.

-Је ли, каже, јел сте се изразраговарали са буразера?

-Поговоримо се, реко

-Видо` сам да сте стајали, каже Новко. А је ли ти знаш да је Бака као пас. Једе шта стигне. Бака уствари воли дуд.

-Разбра, реко

-А је си ли разбрао, за оне „велике паре“.. а? Бака није под либелом. То ти могу отворено рећи.

-А помага ли му некој, пита ?

- Будали се не помаже, рече Новко

- Е т’иги си јеби матер, реко и си настави к`м рејсат.

Новко остаде да ме ока. Београђанин, стани бре да Ти кажем!

Разбра све, мислим се и неје ми жал што те испцува. Ка се укачи у аутобусат и ка мињувамо 

покре С.. језеро, погледа к`м Тепошту. И на јасно с`лнчево небо, силно се осети ко се задал црн, градобијав облак, кој че потепа све, јер је вече улезал у народат.

пише: Слободан Алексић Ћоса

Една история за стария царибродски олдтаймер от 50-те години на 20-ти век до днес

Текст преузет са: Интернет портала "Фар"

Голямо събитие за царибродчани преди 50-60 години е бил парният валяк, който с много шум и трясък минавал през града и селата и благодарение на него в общината са изградени много пътища и улици. Някога валякът е бил модерна машина, а днес – музеен експонат.

Тази ретро машина, която в момента разкрасява новоизградената площадка до бензиностанцията, отсреща на някогашната конфекция „Свобода” в Димитровград, е произведена през 1954 г. в завода за машини и железопътни возила „Станко Паунович” в Ниш. С решение на тогавашните общински власти е купена през средата на 50-те години на миналия век. Дълги години с нея е работил Милко Златанов от село Лукавица с още един помощник.

„Ветеранът” е единственият от своя модел в общината и през изминалите години е участвал в пътното строителство в района на Забърдието, Висока, Бурела и Дерекула. Машината е с парен двигател, който за гориво е използвал дърво и въглища. Тази самоходна строителна машина е била предназначена за различни земни работи, предимно за изграждане на местни пътища и улици.

За последен път валякът е участвал в строителни работи в село Радейна в края на 70-те и в началото на 80-те години. Заради човешка небрежност, но и с идването на нови, съвременни машини, дълги години е бил забравен. По инициатива на „Комуналац” през 1998 г. е докаран в града. С решение на Общинския изпълнителен съвет на Община Димитровград машината сега е изложена на новоуредената площадка. По този начин парният валяк е своеобразна туристическа атракция, която припомня за стотиците изградени километри пътища и нашето минало.

П. Виденов

Фото: Петър Виденов

Текстът е част от проекта „Гражданско обслужване и малцинствена общност“, който е съфинансиран от Община Димитровград в рамките на медийния конкурс за 2017 г.

Становищата представени в медийния проект не отразяват становищата на органите, които определиха средства.

Путо(писци) о Цариброду: Константин Јиречек, 1883. год

Текст преузет са сајта : Виртуелни Музеј Цариброд

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.

Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.

Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.

Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.

Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.

Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.


***

За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.

Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.


Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.

У наредном периоду ћете на страницама Виртуелног музеја Цариброд моћи да читате шта је Константин Јиречек записао о Цариброду, његовој околини, људима, ношњи, манастирима...




КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ

Након ¾ часа од краја клисуре стигли смо до нашег циља, у Цариброд. Становници му изговарају назив Царев брод (Czarеw Brod пише још Вранчић 1553. год) или Цареброд; некада се овде заиста плаћала царска „бродарина“ (царина). Градић је смештен у пријатном окружењу, у издуженој, доста тесној долини, између високих горских обронака на левој обали Нишаве, ограђеној врбама и тополама. Међу неoмазаним кућама од блата са крововима од ћерамида издваја се неколико нових, белих управних зграда. Овде се налази начелник округа, мировни судија, царина и државна трогодишња градска школа, у чијем дворишту су нам показали два ухваћена орла. Лекара овде нема; за апотеку је коришћен кабинет хемије у школи. Поред реке се уздижу класичне сеоске колибе, са округлим, плетеним кошевима за сушење кукуруза. Становништво (1074 душа) се састоји од старих житеља и досељеника из Пирота, који су, незадовољни српским властима, прешли у Бугарску. У главној улици, прилично живој, могу се запазити многи дућани и многобројни ханови. Смештај смо нашли у једном хану са ниским, нумерисаним собама и лежајевима, који је носио име оближње Видлич Планине, која дели долину Нишаве од долине Височице. Усред насеља издиже се недовршена џамија, успомена на спахије и Черкезе, којих више нема. Предања кажу да је Цариброд пре 200 година био прилично велико село са 800 кућа, али овај податак не потврђују многобројни записи старих путописаца. У време путовања Герлаха (1578. год.) село се налазило горе, по врховима; доле на путу, путници су се заустављали само код једног извора.

Леп поглед на насеље се отвара са стрмог, густо обраслог врха на северној страни. Услед испирања кречњака, који је богат фосилима, по падинама овог врха се формира травертин, из ког се местимично појављују извори из којих вода тече само након кише. Испод врха, поред тесне, десне обале, пролази римски друм, калдрма широка 4-5 корака, местимично обрасла. Неколико малих утврђења (код Калотине, једно кале преко пута ушћа Лукавице итд.) је служило за одбрану овог пута.

Генерално гледано, кажу да су у сваком селу у долини проналазили старе цигле, глинене цеви и трагове старих насеља или утврђења. У оближњем селу Сукову, одмах иза границе, пре неколико година је пронађено цело богатство, без сумње закопано за време готског продирања 376. године; у Цариброду су ми из тог налазишта показали једну златну монету цара Валентинијана. И виши делови гребена су били насељени у стара времена. У близини црквице у Драгоману се налази грчки вотивни натпис, подигнут у част бога Сабазија од стране неког војника Друге римске легије. О прошлости Висока сведоче тамо пронађене римске и венецијанске монете. Најзанимљивије место у том делу, где се стално проналазе антички предмети, јесте село Туден, близу извора Годечке реке, недалеко у правцу запада од пута Софија – Берковица; одавде су у софијски музеј пренесена два груба идола Зевса и Хере, на основу натписа такође грчки, подигнути од „сеоске управе“ неке неименоване тракијске општине. Недалеко од Сливнице, у правцу запада налази се једно старо градиште, на узвишици између села Гургуљат и Братушково. У том крају, близу Драгомана налазила се римска путна станица Мелдија (Meldia).

Околина Цариброда је планински крај, пун путева и многих сиромашних села. Винограда овде и у Високу нема; све вино се преноси преко границе из Пирота. И овде такође нема бивола, које смо видели још у Сливници; кажу да у царибродском крају већина сељака никада у животу није видела ову домаћу животињу, толико уобичајену у у другим деловима Бугарске. Кровови на кућама су стрми, због великог снега у току зиме. Мушка ношња овде и у Трнском крају подсећа на одећу македонских Дебралија: бела одећа од овчје вуне, бели беневреци (овде их зову бревенеци), црвен појас и црвена шубара (барла). Жене на глави носе беле мараме, украшене цветовима, црвене или црне сукмане из једног дела, кецељу црвену попут черге са везеним ивицама, а око тела појас од црвене вуне или кожни појас са сребром; на грудима, испод рукава и кратког сукмана се назире бела кошуља. Девојке, као и у Софијском крају, имају кике (плетенице) од козје длаке дугачке чак и по један метар, а по њима мали репић, покривен сребрним кованицама. На ногама, наравно, носе обичне опанке.

(наставиће се...)

приредио и превео
Марјан Миланов

Прикаска: Роска – последња радос'

Преузето са сајта:Виртуелни Музеј Цариброд

(прва награда на конкурсу
’Најбоља кратка прича Пирота 2017’
на осамнаестом Салону књиге и графике
у организацији Дома културе - Пирот)


Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Славиша и баба Роска

Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми.
- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете.

Лькну ми. Стурила сам голем камик и од мен' и од брата ми. Неје лькнуло само на нас него и на маћу ми, че стури терет оди грбину. Нема више да се ћине по возови сас кобилку и крошњетија, па на пијац, па да ли че продаде ил' нече. Оно, несу големе паре, куде големе? Ал' за теквојате по кућу че има. Нече се маћа ми топрв' премењује за излог. Те кол'ко да плати за струју, да купи ориз, зејтин, сол, шићер, да плати воз ка' иде до доктура, те за тол'ко да има.

Да ли ме је било срамота за тој што молим? Срамота ли што сам тражила од државу да ни помогне? За тој ли што че се рашчује по село да ми је маћа на социјалну помоћ поред живу черку и живог сина? Тека је, срамота ме је ал' ме срамота оди мене саму, неје оди друђи. За тој што несмо ни ја а ни брат ми могли на родитељи да помогнемо сас две руће него овака идемо да молимо како просци. Неје ми за правдање ама код мене се дом тек прајил, оди три сина само једно преживело, муж на терен по Босну и по два месеца не дооди. Све је на мен', све сама, све работа. Брат ми у тријес године остаде без нође. Некво се залепи на кичму, црно, големо. Од куде ли се па тој напраји? Тешко поче да оди, на једну ногу ћопа, искривил се, боли га. У Ниш га тека оперисаше да више никад на нође неје станул.

Е па затој ме неје срамота, оди село, оди народ, оди комшије. Свакој си мукује и живује онака како умеје и како му је Бог записал. Неје ме срамота оди шалтери по општину, оди питување, молење. Њи требе да је срамота, државу требе да је срам што ни је до тува докарала, да ји молим.

Него кво чу, оно тека си ни је записано.
…
Подјесени га туј годин порано, поче и студ. Маћа ми оди оној што вој даву, збрала паре за дрва. Дојде октобар, наближи се зима, па са мојег Стевана, тува у село оди онија што исекоше целу Белаву, купимо некол'ко метра дрва. У наредну суботу се збрамо при њу, исекомо ји, сцепимо ји па сас колица натерамо у подрумчето куде до скоро беше козата. Че пречукамо зимуту, че се огреје бабата, мислим се.

Поглеџујем маћу ми а на њу мило. Че цивне ама се не смеје. Срце вој игра оди милос ама не умеје да се насмеје. Збрала је седамдесе и четр'и године и тријес ћила сас све дрешљаци и турила цел живот на грбину па не умеје да се смеје. Целу кућу, мужа, дечишта, држала је на-руће. Гледала сина како без нође остањује па заборавила како се човеци смеју.

И оче да ни помогне. Оче. Трчи око нас, збира тресће, сува се за цепленће. Стеван ју ока да се мане оди тој, да се помери, че ју тресне некоја цепленка оди дрвникат, не мож ју дигнемо после. А она не знаје оди голему радос и милос кво да работи. Казујем вој да иде у ижу да закладе огањ, да свари рећију. Са че ми још малко, па че завршавамо, че улезнемо да се огрејемо. Она онаква мьлечка и савијена, само што не литну. Гледам ју, чини ми се све би напрајила само још при њу да седимо.

Веч се намали дьн, поче се стьвиња. Гледам, арне смо дрвникат намалили, че привршавамо работу за дьньс, јутре че буде за још малко. Отидомо у собу а маћа ми наклала шпорет, на астал турила грејану рећију, изнела ћисел пипер из зевник, зготвила месо у шерпу:
- Од куде ти мори месото? - питујем ју.
- Кво од куде ми, па ли ми њекња Данко закла козуту?
- Па када њекња, мори, кад је тој било за вашар! Куде си га до са чувала? – дзверим се – Немаш ни фрижидер ни замрзивач.
- При Деска, ли га пита и он ми рече да има место у његовијат замрзивач.
- Па закво си га до са чувала? – поче да окам – Њекња те затеко како сас сув леб топиш у соларче! За кво не једеш него си се напрајила како чума?
- Па за кво? Ели мож Мићу да доведу из град па детето да има. Те и ви сте са туј. Оно детето – показује сас руку на Стевана – цел дьн сече и цепи дрва. Де мори, девојче, не окај по мен толко.
Уздану. Јад ме што не једе. Јад ме што се пресавила од-две. Јад ме што окам по њу. Јад ме.
- Добро, добро. Де седни сас нас да једнемо па че си идемо. Требе на прашчината да давам.
- Нечу ја. Ја сам ручала док сам готвила, јеџте ви.
- Море ја јеџ ил' че ти га на главу расипем – подокну ју а знајем да само оче да има повише за нас.

О бре, маћо моја, мислим си до када че ме алиш и тетошеш. Ја унуче веч имам, на моју се главу иње наватало, еј одкада! А ти ме још гледаш као преди педесе године, јоште сам ти ја твоје девојче. Тека си ме и дьн-дьньс изока – Кам' те девојче!

Седе маћа ми сас нас и поче да узима. Стеван малко једну, малко пину па поче да тера клензу сас бабуту. А она се смеје па извива. Ја ју гледам па се питујем како не памтим када је дзадњи пут била оваква. Како да вој је последње једење и последње смејање у њенити век па да не остане дужна на овија живот.

Завршимо сас једење, помогну вој да зберемо оди астал па си појдомо на Врницу. Тьмьн заминумо меџу Јеременкови и Станчини, ма нема ни сто метра, ја се сети да сам си заборавила кожувчето при маћу ми. Стеван ми не даде да се вртам него он оде а ја остадо да га чекам.
Ма не мину се ни минут, те га иде, трчи:
- Де се врни, Роска падла.

Оооуууу! Оно ми само кроз главу нешто севну, неје ваљда, помисле си. Улезомо у собу а она назем. Замита сас леву руку, гребе сас нокти по патос. Дигомо ју на отоман, опра ју крв из уста и казујем ју да се малко смири. Ама она саде кркља и оче да ми нешто вреви. Држим ју за ручицу, трљам ју по образи, зачешљујем вој косицу сас прсти и она се малко како смири, затворила очи и дише. Кво да прајмо са, да окамо ли санитет, дзверимо се. Шлог ју ударил, нема туј лек, само време че каже. Поседемо, поседемо а маћа ми како да заспа. Смирила се, заклопила очи и дише. А мен' стра уватил. Голем стра. Груди ми се расцепују, не знам од кво, не умејем да се смирим. Не умејем да мислим оди стра.

Стеван рече да си идемо дом, прашчината да напојимо па че се после врнемо. Дојдомо на Врницу, загрејамо шпорет и док ја постоја при свињчетијета да једну, Стеван оде у Горњу-малу при маћу ми да види како је. Брзо се врну и само рече:
- Готова је.
- Еееееејјј, јаднице!!! Не умеја ти кажем ништа убаво. Маћа си ми, родила си ме! – излете ми.
Срам ли ме беше оди њу, да ли нема време, кво би, не знајем. Окам по њу а у душу се једем, само да неје болна, да мож' да поживи, да ју имам. Окам како на дете, очу да ме разбере. Не види ли да ме јад што је остарела, што се савила до зем', што се разболела? Што вој само једнуш не реко нешто умилно, да не умејем без њу, да ми требе, да ју волим? Несьм ју цукнула не памтим. За кво?! Че се посрамим ли преди њу ако тој уработим?

Тија дьн када ју сарањувамо, у малечкуту собу, на астал уз сандьк, милујем си ју по косицу и целивам вој чело. И молим Бога да ме она осети. Дрта сам за сльзе а ровнула би кол'ко могу. Тија дни сам се кутала оди сви и викала како мьнечко дете.

Оно, тека си је. Не дава се на нас што смо се сирома родили да са срећу и радост остарејемо. Ама да некој умре задовољан, е теквог не познавам. Само ни льжу по књиђете да будемо добри, да будемо поштени и че има бољи живот. Мореее, како си се родило, тека че си умреш. Како да је у онеј социјалне паре турен дьн до када че живејеш.


мајци Роксанди – Роски Ранчић (1917-1991) из Станичења уместо надгробног споменика, од Милене Ранђеловић (1941-2002), ћерке њене, у истом гробу сахрањене

СЛАВИША РАНЂЕЛОВИЋ